Branič

стр. 484.

б р а н и ч

број 11.

учење о вишем задатку човековом и његовим дужностима према Богу, својим ближњима и према друштву грађанском. Правила хришћанског учења о вери, моралу и црквеној дисциплини положена су у темељ европске цивилизације и не могу изгубити своје значење ни у будућности. Држава, чији су поданици хришћани, и која не одбацује основне принципе хришћанског морала, не може без пажње оставити црквено учење при издавању својих законских одредаба па макар се оне тицале ма које гране друштвеног живота, исто тако, као год што ни поштен човек, код кога нису угушени морални осећаји, не може не слушати глас своје савести у својим поступцима. Како у погледу на сваког члана цркве појединце, тако и у погледу на хришћанску државу глас цркве има, дакле, морално-принудно значење, што се најбоље огледа у разлици, коју опажамо кад учинимо упоређење између закона из доба дохришћанског или многобожачког са законима свију хришћанских држава. Но у колико црква има автономију за свој рад и у погледу свог унутрашњег уређења живи засебним животом од државе, у толико се морају знати границе, до којих се може простирати законодавна власт цркве с обзиром на државно уређење. * % * Законодавна област цркве и државе најбоље се може преставити у виду два круга, који се узајамно секу. Појам цркве у толико је шири, у колико се црква не може ограничити ни државом, ни народношћу, како у своме учењу, тако и у непроменљивом и васељенском карактеру свог законодавства. Но црква не може стојати ван државних граница; она мора улазити у државу као њен саставни део. Њенн чламови су у исто доба и поданици државе, те према томе, само је по себи јасно, да правне одредбе, које важе у дотичној држави, простиру своју вредност и на цркву, одређују тако рећи њену правну подобност у СФери светског друштвеног уређења и у исто време решавају питање о томе, у колико црквени закони имају силу у том светском т. ј. грађанском уређењу. У толико је, дакле, црква