Branič

БРОЈ 11.

Б Р А Н И Ч

стр. 485.

принуђена да нрими на се поданичке обавезе и целом спољашњем праву њеном служи за извор позитивно право дотичне државе. Питање је дакле: где се пресецају кружни обими црквеног и грађанског законодавства? На ово питање тешко је наћи одговор у изворима црквеног права. Стари законски зборници држе се гледишта: да грађанеко право у црквеним стварима, ако већ постоје о томе нарочите црквене одредбе, не може ни имати примене, но само онда кад њих не би било т. ј. у недостатку црквених одредаба. Па и у овој прилици грађански се закон не меша у црквене ствари. Он улази у област црквеног права само у толико, у колико се грађански закони у опште тичу узајамних односа између цркве идржаве. У опште, у прво време, и на Истоку и на Западу у изворима црквеног права постоје таква гледишта на ово питање, да у стварима грађанским морају се узимати за норму грађански, а у црквеним — црквени закони. Но област црквеног п грађанског законодавства остала је неомеђена. Постојала је шта више тежња да се супротност једног права према другом још јаче заоштри, а не да се ублажи и укажу њихови узајамни односи. У средњем веку, задобивши многа грађанска права, црква је променила своје гледиште на односе према држави. Чим се утврдила била веза између цркве и државе, канонисте су одмах почели уносити грађанске законе у област црквених и црква је узела друго гледиште на ствари, које подлеже њеној власти. Позната нам је већ из историје тежња римских папа за неограниченом влашћу. Средњевековни идеал папства најрељеФније је нацртао Авар Пелагије у једном свом опису из прве половини XIV. века. „Папа, вели овај средњевековни писац, има општу јурисдикцију, какву само може човек имати, и не само у духовним, но и у светским стварима. Ову последњу јурисдикцију он у осталом не врши сам лично, него преко својих намесника, преко царева, краљева, кнежева, као делегата своје светске власти, јер као што је Христос био цар и првосвештеник, тако јеињегов намесник — папа. Он је Мелхиседек, првосвештеник Свевишњег и као што се Мојсеј назива богом Фараона, тако је и папа бог царева, јер он одузима од краљева државе и даје их коме он хоће, а коме је поверено све што је духовно и