Branič

стр. 8С.

б р а н и ч

БРОЈ 2.

вати руке и да је сам узимао сваку капгику лекарије и чорбе. Услед тога суд реши, да по томе питашу саслуша вештаке, али и из њихових исказа није се дошдо до бољег резултата. Једни вештаци тврђаху, да код болести, од које је барон иатио, може наступити потиуна узетост ручних мишића. Други на против доказиваху, да је то врло невероватно, управо немогуће. Лајичар мора веровати, да ће човек, који је у стању, да скоро два часа диктира, имати још толико снаге, да своје име потпише^ Као што питање о оскудици потписа није довољно објашњено, исто је тако недоказано остало и питање. колико се бележник Кваљијана оне ноћи задржавао у замку. Асунта и Ло Форте тврде, да није ни ушао у одају болесникову, јер би га иначе видели Ло Форте и служавка Ло Русо, који су оне ноћи бдили над постељом бароновом. Више од десет сведока исказаше, да је бележник провео пола ноћи у замку. Исто толико сведока заклели су се, како је он спокојно у гостионици снавао. На послетку трећа група сведока показала је, како су га видели да је отишао у замак али да се после врло кратког времена опет вратио. Овакви противречни искази изазваше болни узвик државног тужиоца: „Та колико се лажни заклетва управо полажу овде?" Б ело би немогуће да овде побрајамо исказе појединих сведокз, јер они би испунили читаву књигу; али неке нарочито карактеристичне треба даспоменемо. Ђенаро Себастијано, срески судија из Петралија Сопрана показао је, да јавно мнење држи бароне за криве. Тога је мишљења и он сам, Мати једнога и жена другога барона звале су га к себи и под сузама молиле и преклињале, да искаже у корист оптужених барова, при чему су дале јасно разумети, да му неће бити од штете. Осим тога тврди, како му је већ раније поменути Белина причао, да је Мизерандино био код њега и молио га за помоћ његовога оца — стари Белину, био је бележник — да бв спречио, да наслеђе барона Т>улија припадне Асунти. То је јасно показивало, да се радило на ФалсиФиковању завештања. На питање председника еудаг „Што нисте то раније показали?* дао је срески судија овај класичан одговор. „Јер Белина то нијехтео. Ја сам поверио ствар државном тужиоцу и истражном судији, који ми саветоваху да утичем на Белину, да он сам то покаже. Али онјето непрекидно одбијао и још на два дана пре мога одласка у Петралију Сопрану рече ми, да је куршум за мене јевтин, ако> што говорим." При суочењу са Себастијаном све је то порицао Белина,