Branič

број 3.

б р а н и ч

стр. 111.

или и еама „судска смрт"' (ЈибЈххтогс!) носи са собом. Жоже се и друштво за једног таквог несрећника с највећим хуманитетом ностарати, може се и све учинити. да се тешка иогрешка отклони, али ко може јаднику одузети ужасну свест о невино иретрпљеном сраму и затвору, ко ће отклонити моралну штету, коју је у души појединца могла произвести невино претрпљена казна ? Због тога се придаје велика важност поузданом идентиФицпрању (које не треба помешати са агносцираљем учиниоца помоћу сведока), то је нрва претпоставка за правичну примену казнеља од странб државе, чија моћ и углед тада највише расте, када је у стању да што више отклони могуће погрешке у сућењу. Познато је, да питање о идентитету има да реши најпре и у нрвом реду полиција; она је та, којој индивидуа најпре пада у шаке она је та која иредузнма •први увиђај и истрагу на лицу места, а код нас она води и пелу истрагу; она непосредно врши агносцирања и напослетку баш она располаже многобројним материјалом од аката и искуствима и личним знањима својих чиновника. По теоријама које владају у кривичном праву, доказ о идентитету и тиме омогућено истраживање о ранијим казнама даје не мало мерило за кажњивост, за услов да кривац буде кажњен; тако се ннр. крађа у Аустрији казни као злочин онда, кад је вредност присвојеног предмета већа од нет Форината, и учинилац већ два иута био кажњен због крађе (§. 176 II. а. 81. 0.) Отуда може и за судију наступити нужност, да до0ије уверење о идентитету учиниочевом на основу сопственог испитивања ознака за идентифицирање. Који се захтеви могу и морају поставити за рационалнију медоту идентиФицирања, ако се хоће да она одговара своме циљу ? Метода треба 1) да не захтева од чиновнка за идентиФицирање нарочита научна претходна знања, 2) мора брзо и просто, са простим помоћним средствима да се врши, али у толико више 3) да даје поуздане резултате а нарочито 4) да дозвољава, да се потребна дата за идентиФицирање, која се односе на неку индивидуу, могу