Branič

ВРОЈ 4.

В Р А Н И Ч

стр. 151 1

обоје велику одговорност на себе узели,' да сами тако важан предмет реше. „Према свему овом види се да не остаје ништа друго, него да се Велика Народна Скупштина санове, па да ее њој поднесе ово питање ва решење, јер за, Велику Скупштину може се казати с правом. да је она највернији и најпотпунији израз народне воље. „По садашњим законима Велика Народна Скупштина има суверену власт, но кад се погледа на природу предмета које је она садашњим законима имала да решава и на природу у | ечи етојећег питања, јаено је да при решењу овог гштања оба законодавна чиниоца, т. ј. Скупштина и Намесништво треба да учествују". * Шта у овом акту нрво пада у очи, то је да се Велккој Скушитини стално приписује карактер највише власти у земљи. На једном месту каже се за њу „да је ова највернији и најпотпунији израз народне воље;" на другом једном, да она „по садашњим законима има суверену власт." Шта се овде мислило нод сувереном влаш^у, тешко је докучити из малчице магловите Фразеологије овог акта; али, по правним начелима, суверена је власт она која ствара законе, и ако се ови разликују на уставне и на обичне, онда она која ствара уставне законе. Тадашњи закони, иак, уз пркостврђењу намесничке Владе, нису давалиВеликој Скуаштини никаке законодавне атрибуције; ари мењању Устава, она се није саслушавала ни колико обична Скупштина: то је — мора се јошједном поменути — било једно тело које се састајало само раш избора владаоца и намесника, и за које је законом од 17 августа 1861 изреком било казано, да се само ради тога може састати. На закону, дакле, није се могао оснивати предлог да се ради промене Устава сазове Велика Скупштина. Истина, наводило се да би требало већ и за то апеловати на то тело, што је „влада уверена, да Савет заједно с њом дели то мишљење, да би обоје велику одговорност на себе узели, да сами тако важан предмет (т. ј. уставну иромену) реше"- Зебња ова није била сасвим без основа, али не за то што би Намесништву и Савету недостајао ауторитет који би Велика Скупштина имала, него за то што је свака уставотворна радња за време владаочевог малолетства морала, баш с погледом на тадашње законе, изгледати