Branič

стр. 171-

смрт могла да ирелвиди: и за то је осудио оитуженога Тому на одговараЈућу казну ио тач. 1. §. 160. у вези са§. 161. казн. закона. ; ,Ни у једној ни у другој нресуди нема оне наиомене, коју цитирају примедбв; на име ,,да је судским побудама констатовано, да је Тома ударио Момчила, беа номере да га убије". 0 томе није ни могло бити речи, кад је за базу осуде узет нропис закона, који говори о убиству своје врсте, т. ј. услед злоставе нод претпоставком предввђености. ,.Пронис §. 156. казненог законика, који је унотребљен у одвојеном мишљењу г.г. Апелационих судија, ?, за тим и у нримедбама Касационога Суда, претноставља увек дело друге врсте на име намерно убиетво, а кад би се дозволило, да оно агсто ; и и у овом конкретном случају, не би никако могло бити речи о кажњгвом делу са неодређеном намером, јер је она унотребљеним ударцем и сувише обелодањена." Оншта седница Касационога Суда, одлуком својом од 28. децембра 1899. Бр. 10.533 одржала је у сили примедбе свога I, оделења, а нашла, да не сгоје нрогивразлози Анелаиионога Суда*) Саолштио Ж. Р. Христпћ писар врањског ирвост. суда.

VIII. Ако се неко у незнању закона обвеже на плаћање онога, што по закону није дужан да плати. онда таква обавеза не вреди. (Одлука оаште седниир Касационога Суда) Команда тимочке дивизиске обласги у тужби својој и на рочишту навела је, да је тужени Петар II., чиноз., био употребљен као резервни коњички норучник прн седмодневној вежби редовне војске. По свршеној вежби тужени Петар тражио је како плату за проведени^ седам дана на вежби и напутовању, тако и остале новчане прннадлежносги. оснпвајући то своје право на чл. 92. зак. о устр, војске Ну како је чл. 92. ном. зак. нејасан, то је тужени био одбијен од овог тражења. Тада је *) Видч истоветно раније решеше оделења Касад. Суда о оваквом слу чпју у Збирци г. Максимовића, књ. ГГ. бр. 94, и решењс оделен.а о <Зо1ад ш(1е1:егтјпа1п8 у бр 2. „Бранича" од ове године на сгр 83.