Branič

бр ^ ј 5 и 6. в р а н и ч стр 229.

до Државног Савета, -— но све то, далеко би нас одвело од гл{)вие ствари, о којој мислим г< ворити, а уз то та питања, и ако врло интересантна, не стоје са овим пре метом у нег осрсдној узрочној вези, на зато ћу преко свега тога нре1ш. Морам напоменути још само ово : Против ових забрана, приговор је бра1е Пејића био тај, да је њихов нуномоћник г. Поповић адв. са пуномоћником Стакиним, пок. В. Кундовићем, адв. 30. Маја, 1895. закључио норавнање ва проток« лу л? 6004., којим је, између оста^ог, регулисано право администровања имањем пок. Милисава на новој осиови тако, да то право од Стаке пређе на Павла и Драгутина, уз извесну новчану јој накнаду и пп томе, тврдили су : да је извршна пресуда Апелационога Суда Ла 807. обеенажена тим поравнањем, као доцнирш, па дакле, да Стака нема право на тражену забрану. Стака опет и пре и после реченог поравнања, јављала је суду и актпма и телеграмима, да пок Кундовић није њен пуномоћник и но томе, да је то поравнање, на њену штету и на превари засновано, те да нема никакве правне важности, у толико пре што га суд није уважио по §§. 144—146. грађ. пост., но шта више наредио кривичну истрагу, о којој је напред било речи. Сад се тек јавља прави предмет овога спора, који је свршен Фатално по тужиоца, због тумачења §. 313. грађ. иост. о чему ћемо се мало позабавити. Услед ове распре између Стаке и бр. Пејића пописана стока и остала покретност, остала је дуже времена код одређеног стараоца Исаковића, због чега је овај тужио суду и Стаку и Пејиће, тражећи накваду штете, којује имао око исхране стоке и чуварине и своје дангубе, по нроцени вештака, као и накнаду таксе и парничних трошкова, Тужена Стака, у одговору на тужбу, и нреко иуномоћника, на рочишту, навела је, да она никако не може бити одговорна тужиоцу за тражену накнаду са ових разлога: 1.) Што је она ову забраау тражила но извршној пресуди Апелационога Суда. којом је несумњиво доказано њено право наспрам овде туженпх Пејнћа, а по одобреној забрани, да је одмах шест пута тражила од