Branič

врој 5. и 6.

б р а г и ч

стр . 231 ■

По овоме је првостепени лознички суд, регаењем од 29. Априда 1б98. год. д; 5450. био одлучио: да се ова грађанска парница о накнади штете, одложи до свршетка кривичног ислеђења, које се води против В. Кундовића и туженог Навла и Драгутина Пејића, због представљеног дела преваре при закључивању поравнања .V 6004/95. Разлози тога решења гласе овако : По §§. 800. и 818, граћ. зак. штету да накнадн онај, који је узрок, те се штета догодила, а количину одређују вештаци. , У овом случају тужилац у начелу има право да тражм ошгету — накнаду трошкова и своје дангубе, које је трошкове учинио на исхрану и чувању пописаног мала и покретности, јер је актима под № 8234/95 и уверењем начелника среза јадранског од 12. Марта 1897. .\г 2385, као јавним исправама, доказано: да је тужилац био судом одређени старалац ове узабрањевине од дана, кад му је среска власт, извршујући судско решење о забрани, предала на чување и- храну, па до дана, кад је иста власт од њега одузела мал и предала Пејићима. За то време, тужилац је имао трошкова за чување стоке и исхрану, па би му се свс то имало и досудити ио оцени вештака, а по наведеном §. 818. грађ. зак., пошто се на вредност накнаде нису нарничари сложили. Но тужилац тужи за накнаду тих трошкова и Стаку, која је забрану тражила, и браћу Пејиће, чија је својина пописана покретност, на коју је овај трошак чињен. Из акта иод -V; 7851/95 види се, да је у овоме спору тужена Стака тражила ову забрану по извршвој пресуди Апелационога Суда од 7. Маја 1893 807, а из акта под № 8181/95 види се, да у овом спору тужена Браћа Пејићи наводе: да поменута пресуда Анелационога Суда нема никакве правне важности, јер је она замењена поравнањем од 30. Маја 1895. ^ 6004. Кад овако ствар стоји, овај се спор о накнади штеге н<* може нравилно расправиги све дотле, док се на чисто не изведе питање, је ли јога у важности речена пресуда Апелационога Суда № 807. или је она замењена, обеснажена поменутим норавнањем л 6004. као доцоијем, јер