Branič

стр . 336.

в р а н и ч

број 7. и 8.

вом се може рећи, највећи обожаваоци и поштоваоци жена. Они лепо веле: »Без жена би почетак нашег живота био без помоћи, средина његова без задовољстава а крај без утехе." Они, који су прошли све ове Фазе, најбоље би могли истинитост овога*да посведоче. Ну и Немци, тај народ, који свакога цени и погатује, овако обележава живот без жене; »Шта би био живот без племенитих жена? Ништа — једна страшна пустиња Живело би се у мраку и страховању А никад се сунчев зрак видео не би." Па и наш народ, лепо вели: „где нема жене, ту нема ни куће", али српски сељак ни то нехтеде да зна, но у највећој сласти, као какав тиранин, уби жену своју, те да растури и кућу, н да остане и без аомоки, и без задовољсгв а и без утехе. * * * Миладип Радосављевић, тежак из Липовице у округу моравском, стар 24 годин а, оптужи се првост. ћупријском суду, што је 18. Фебруара, после подне, у имању код „појате," у Липовици, хотимично, намерно и с предумишљајем, убио из своје пушке острагуше, своју жену Даницу, која је одмах, после пола сата издахнула, а с којом се венчао аре две недеље." Брат убијене, доставио је овај случај начелнику среза деспотовачког престављајући у тужби овако : Око заранка сунца, јуче 18 Фебруара, убио је из пушке острагуше, своју жену, а моју сестру Даницу, Миладин Радосављевић из Липовице. Миладин се је са Даницом венчао пре две недеље, ову је насилним начином и одвео себи за жену, јер ју је волео, па је јуче арво тукао врљиком (!Ј у присуству сведока М. Јовановића, из Липовице, па кад је Даница била побегла да се склони, и отишла код в Трла, <( — да је не би убио, — он је понова и тамо дошао, злостављао је, па је и из пушке острагуше убио. Тражио је, да се његов зет Миладин на казну осуди, нлаћање потребних трошкова и плаћање накнаде". По саопштењу ове тужбе полиц. власти, она је одмах наредила лекару среском, да изврши »Протокол секције". Ну, да и лекари, срески, понекад пишу у својим сведоџбама, и употребл»авају толико силно техничких израза, да их судија, читајући лек. сведоџбу на претресу, по кадкад и летимице пређе, једва је потребно и напоменути; често опет уиотребе они и такве ((Српске изразе", да се човек хтео не хтео, мора и на самом претресу насмејати.