Branič

број 9—18.

в р А н и ч

отр. 501.

питање о банкротству, које претпоставља банкротско стање, долазе пред кривични суд и по којој је пресуда, донета у трговачкој ствари, и које је постало извршним, изрекла да ли банкротство постоји или не ностоји. Сем једног решења Касационог Суда од 8. јануара 1828 наши су судови, као и Француски, увек судили, да кривично правосуђе нема да води рачуна о одлукама, које су по овој ствари донели грађански или трговачки судови. Али би се могло с правом оспоравати, да овде треба управо говорити о питању стања, и ако изгледа да га писци у опште сматрају као такво. Једина питања која тада долазе пред кривичне судове јесу она да се зна да ли је лице оптужено или окривљено због банкротства трговац, да ли је обуставило своја плаћања и да ли је учињено све оно што чини браколомство простим или лажним. Али све ово није довољно да његово стање буде измењено: само објављивање тада производи ово дејство. Није потребно дакле да је једно лице оглашено за банкрота, па да може бити осуђено као банкрот. Довољно је, да се оно у ствари налази у стању банкротства. И кад утврђење овога стања не веже наше кривичне судове долазећи од белгијског грађанског судије, тим мање кад оно долази од туђинског суда. Немамо пресуде о једном случају који би био више или мање сличан. Једном лицу је забрањено слободно располагање собом ц имањем због лудила пресудом грађанских судова која је извршном ностала, ред исплаћивања повериоца је чак утврђен. Оио је учинило кривично дело пре или после, чак може бити за време поступка стављања забране. Везује ли пресуда, донета грађанским путем, кривични суд? Не устежемо се да негативно одговоримо на ово питање, и ако је вероватно да у сличном случају никаквом гоњењу нема места, и да државни тужилац паметно ради кад се од тога уздржава. И то је можда узрок те нема пресуде о овом питању. Али у праву ништа се не би томе противило, да кривични судови сасвим независно цене стање разума и свести оптуженог у тренутку извршења кривичног дела. Стање обичне тупоглавости, лудила или беснила потпуно је довољно да оправда стављање забране над слободним располагањем имовином и иресуда донета гра^анским путем чини обичног лудака неоодобним с погледом на радње грађанског живота, по иретиоставци дл су све његове радње без изузетка резултат овог обичног лудила. Али пре свега, ова пресуда утврђује само стање тренутка, стање које може престати сем случаја где је лудило неизлечимо и где се светли тренуци не могу претпоставити, случај који се тешко може у напред