Branič

отр . 732.

б р а н и ч

број 19—24.

пако поставља деФиницију за ресиНит: „је одрејјена мањ а к оличин а имовине или вредности, којом /Шив/атШав по одобрењу очевом или по овлаш&ењу законском самостално или само уиравља или и расиолаже Господ. писац надаље често о доста знатним стварима говори премало, а о незнатнијим превише. Тако је н. пр. читаву спољну историју римскога права написао у 34 ретка. Тако о Лабеону и Капитону говори доста много, дочим Улпијана и Папинијана на стр. 56. само спомиње, а Паула и Модестина нити не спомиње. 0 колоиима говори врло много, дочим о нексима ништа и т. д. Књига ова ради о римском праву. Као такова мора се она у првом реду да наслања на саме изворе римскога права, или како би г. писац рекао, на текстове, те би требало, да свака знатнија засада буде оправдана засадама постављеним у самим изворима. Надаље имала би такова књига у случајевима, у којима се поједине установе различно тумаче, навести како се те установе тумаче, него ли се у њој тумаче, имала би та књига пазити, како би г. писац рекао, и на стручну књижевност римскога права. Све то, истина, могло би бити и унезнатнијој мјери; јер је тој књизи, као што се чини, сврха, да подаде правнику елементарну тек наобразбу, ну погледом на опсег ове књиге не би ипак смјело то навађање извора и стручне књижевности бити одвише ограничено. Г. писац међутим не наводи нити у доказ својих најсмијелијих тврдња изворе, на којима оснива те своје тврдње, а нити не пази на то, да врло често већи дио правне науке о дотичној ствари посве иначе суди. Г. писац дапаче нити не држи, да се текстови те стручне књижевности имаду у ту сврху наводити, већ држи, како се из предговора на стр. V. види, да се текстовн и стручна књижевност наводи само, да се читалац упути, гдје ће си прибрати дубље познавање римскога права. Доиста наводима стручне књижевности може бити и ова по г. писцу наведена сврха, ну прва и главна сврха коли овим толи и наводима текстова мора бити утврђење властитих навода, јер иначе губи дјело овакове врсте.сваку подлогу и сваку знанствену вриједност. Г. писац ипак не оста веран начелу да текстове и стручну књижевност наводи само за то, да се читатељство упути, гдје ће моћи црпсти дубље познавање римскога права. Када би се г. писац држао строго тога начела, не би смио упућивати на дјела.,. која опсегом далеко заостају за његовим дјелом, тако не би смио упућивати на Сомове и Салковскиеве Институције. Надаље јасно се види,