Branič

стр . 740.

б р а н ii ч

број 19—24.

се на ове књиге нослје скоро никада не позивље. А и у оним изнимим случајевима, када се г. писац позивље на стручну књижевност, често се позивље на њу посвема погрешно. Гледе питања, од кога доба треба сматрати сенатске одлуке за изворе приватнога права, наводи г. писац на стр. З1.тримишљења. Међу другим и трећим од ових мишљења је према овому,. како их је г. писац протумачио, доста тешко наћи разлику. Толико се ипак даде разабрати, да су по првом од тих мишљења сенатске одлуке постале извором приватнога права тек од доба Царства, дочим су по осталим мишљењима исте биле донекле извором приватнога права веК и пре Царства. Прво од ових мишљења вели г. ш!сац, да заступа међу осталима: Кгпдег, ор. с11., §. 12.", а треће међу осталима: » Кгпдег, " да ли обадва пута исто? Г. писац наводи од Кги^ега на стр. VI. у новијој општој литератури римскога права једно: „Се8сћ1сМе Лег ()ие11еп ипЛ ШегаГиг Лез КбтГасћеп Кесћ^а. 1888," У § Г2. на стр. 81.-82. те књпге говори се и збиља о сенатусконсултима. По том би по пишчеву назору Кги^ег у истом дјелу на истом мјесту заступао два противна мишљења, а писац не налази за вриједно, да то истакче, него ни против промјеном методе навођења завађа у блудњу, да се туј ради о двим различним дјелима. Кги§ег међу тим не заступа два противна мишљења о наведеном питању. На стр. 43. вели г. писац, да постоји „ мишљење: да је Закон од XII Таблица. чиста коиија закона грчких државица и градова, а нарочито Солоновог законодавства ." 1 гласи : „ РисМа; ор. сН., I, § 54, стр. 110. . . . Одатле би свако закључивао, да РисМа мисли , да је Закон од XII Таблица копија закона грчких државица. Да пак Рисћ1а тога не мисли , о том онај, који донекле позна РисМта дјела, неКе нити посумљати. На стр. 118. вели г. писац: Ђ Зато што је мотив иостанку иравних лица у иостигнуКу извеснога циља, неки су иравници (ЗауГпјг, РиМа, Барен и др.) сам субјекат ира.вних лица идентификовали са самим циљем, доказујући, да се субјекат иравнога лица састоји у самоме циљу, који је правом иерсонификован. Они на тај начин узимају за једно исто објекат и субјекат извеснога иравнога лица, што је наравно очевидна иогрешка. Циљ се не може узети за субјекат иравнога лица, већ тај субјекат треба тражити у нечему другоме што стоји изван циља коме се тежи. Полазећи са тога гледишта, а имајуКи иред собом у саме облике иравних лица у рим. ираву, ми налазимо, да субјекат иравнога циља ваља. тражити у некоме идеалноме лицу, и некоме замишљеноме центру или језгри иравне сиособности и иравне делателности, у замишлјеноме би/гу аомоКу које да се иостављени