Branič

број 19—24.

Б Р А н И Ч

отр . 747.

Неразумљиво је на стр. 30., за што г. писца тако интересује : » аитање: да ли сенатске одлуне треба сматрати за изворе римскога ириватнога ирава, и ако треба, од кога времен а? с< дочим се сличнога питања гледе магистратских едиката и одговора правника није сјетио. Г. писац надаље употребљава за исте појмове, за исте уредбе различне називе и обратно за различне појмове, за различне уредбе исте називе. У том погледу најгоре стоји са правном способношћу, за ко.ју на стр. 97. вели, да је „сиособност лица, да дуде иравни субјекат ,/ји$ адепт) и сиособност за аравне радње (Наптипдз^а/ггдћеИ, ГасиИаз адепсИ) к . Ову правну способност идентиФикује г, писац на истој страни са правном персоналвошћу, када вели; Ђ Лице, које је слободно, рим. грађа.нин и које и.иа вГаШз (&тгИае сиособно је за ираво, има иравну иерсоналност. Али иод том иравном саособношЛу. . .« тако исто идентификује правну способност на стр. 113. са иравном персоналношћу кад дефинише сарИ;18 (ЗеттпиИи са: » иотиуно или делимично иоништавање или измена иравне иерсоналности извеснога лица а . На стр. 144. идентиФикује правну способност са личном способношћу: »Роб нема никакву личну сиособност: он не може бити соиственик . . . с< исто тако на стр. 145. „ ... да је робу иризната нека личн а сиособност у иравном иогледу, даје дакле и он у неколико лице а . На истој страни идентификује опет правну способност са правном персоналношћу: ■ „ ... роб такође није лице, дакле нема иравну иерсоналност ®. На стр. 148. идентифпкује правну способност са правним персоналитетом да ли неко лице у иравној области има или нема свој иравни иерсоналитет . . ." Из реченице пак: в Јице, које је иостигло са рШз ЛетшиИо мења своју иравну иерсоналност, . . . оно је дакле изгубило своју иравну сиособност с< на стр. 203, закључивало би се опет, да правна способност и правна персоналност није једно те исто. Исто тако из реченице: Ђ На иослетку ирема њиној личној сиосодности госиодар им одређује и сам иосао . . . . <с на стр. 147. закључивало би се, да под личном способношћу г. писац не разумијева правну способност, него да разумијева тјелесну и душевну способност јакост. 0 употреби назива акт и Факт већ су примјери пружени на стр. 656—657. Г. писцу су наиме те ријечи синонимне, те са ријечју акт означује и оно, што би други означио с ријечју Факт, и оно, што би други означио ријечју акт, и опет ријечју Факт означује и оно, што би други означио ријечју Факт, и оно, што би други означио ријечју акт.