Branič

стр. 752.

б р а н и ч

број 19 — 24.

сила, а « (к. рг. 01д., I, 5), не слаже се са ранијим римским иојмом о слободи; јер она лица. којима ираво или која друга сила у извесном времену забрањује извесне радње могу и не бити у роиству". Г. писац није ту т. зв. Флорентинову одредбу (1. 4. Б. с!е зШи ћоттиш 1. 5. потиче од ПогегШпа) баш најточније превео, јер је у пријевод укрпао некакве радње, дочим је пропустио превести: »чшс! сијцие ^асеге 1Ље1; (( . Ну нити из тога пријевода а јоште манје из 1. 4. рг. I). сИ. не има се изводити оно, што г. писац изводи, да су наиме лица, којима је забранјено подузети неке радње бито силом било правом, у ропству. Ако се ова Флорентинова одредба овако тумачи, онда се она не слаже не само са ранијим римским правом него нити с ниједним правом у ком имаде ишта реда; свакому бо је правом забрањено красти, убнјати и слична, као што је и свакому силом забрањено скочити на сунце, осушити ^гора и слична, па није и не може бити свако, кому је такова шта забрањено, роб. — Додуше је истина, да се правило постављено по Флорентини не слаже са ранијим римским правом. Ну оно се не слаже са ранијим римским правом не само, ако се овако крпво тумачи, већ се оно не слаже, ако се и Флорентиново правило тумачи, да слобода престаје онда, када је некому забрањено чинити оно, што другим људима нпје забрањено нити правом нити силом. На стр. "276. каже: „ . . .ири отуђивању ствари у форми иоклона, . . . (< У каковом је одношају поклон ггрема отуђивању, не има сумње, да поклон није Форма отуђивања. На стр. 179. у неком уводу у породично право под насловом: Ђ Појал1. — Римска иородица» каже г. писац: »Го такво сродство, које је створио сам закон, зове се законско или агнатско сродство, адпаНо (чини се да г, писац мисли овдје сродство међу лицима, која се у даноме моменту налазе под влашћу једнога породичнога старешине); лица су међу собом агнати, а за разлику од других агната, као ближи, зову се још и аиг ћегеб-ез (( . Посвема је криво мишљење, да је близина сродства разлог називу »8ш ћегес1е8 (( , оваково мишљење мора у читаоца посве оправдано побудити сумњу, знаде ли г. писац, што то значи „ћегас1е8 (с у обће, а »вш ћегеДез® напосе. Исто тако је и погрјешна тврдња, да се лица, која се налазе под влашћу једнога породичнога старешине, зову зш ћегес^ез. Отац бо се не зове зииз ћегез свога сина, а исто тако не зове се нити брат вииз ћегез свога брата. На стр. 281. вели: » Тако је и она (рирИа) дужна иримити на себе све иравне иослове које је тутор закључио раде/ги за њу; а . Према тому држи г. писац, да се правни послови могу преносити и примати.