Branič

врој 19 — 24.

б р а н и ч

отр . 755.

јер без те дужности мираз је управо карактеристика начела јединства имовине међу супрузима, према кому начелу се сва бивша имовина мужова и женина стапа у једну имовину — мужеву. Чини се надаље, да се г. писац држи начела јединства имовине супруга, и одатле што г. писац држи, на стр. 2*23., да се је ванмиразна иМовина женина развила тек накнадно, тек након што се је веК развило дотално право. На стр. 213. вели г. писац; „Га имовина, коју жена или који други за њу, ириноси мужу, ради олакшице у сношењу трошкова брачнога живота (а<1 опега таМтопи зивИпепАа) зове се мираз, Лоа, гез ихопа^. Тиме је, како је већ речено, г. писац поставио деФиницију мираза, по којој дужност повратка мираза није нужна за појам мираза. Ну г. писац не држи се те деФИниције. На стр. 220. вели: „ и д а његов (т. ј. миразов) гаГаоп сГ е1ге отиада чим брак ирестане". Г. писац прихваћа дакле на стр. 220. мишљење, да је трајање брака гајаоп с1' е1;ге мираза, да се мираз након престанка брака не да нити помислити, да имовина, која је до тога момента творила мираз, престанком брака престаје бити миразом и да се с тога има мираз јрзо јиге реституирати. Да ли се онда може казати, да је мираз свака имовина која се даје мужу ас1 опега та1;птопп Гегепс1а, а да није мираз тек она имовина, која се даје мужу ас! опега та(;ито1ш ГегепсИ на вријеме, док брак траје ? — Г. писац је у опће изрекавши, да је брак — трајање брака га1воп сГ е1ге мираза, дао одушка мишшењу, да је дужност повратка мираза битни услов појма мираза. Тому мишљењу даје он одушка и у другим пригодама тако већ на стр. 213:, када вели, да се мираз »јавла уираво од онога доба од када је заведен слободан брак", те ту изјаву и напосе образлаже, да мираза у браку сит тапи није могло бити, тиме: „ . . . имовина иде мужу дефинитивно и на свагда, је р је таква ирирода брака и мужеве власти. Она се не враКа жени ни онда кад би брак ирестао". Ну не само, да је по г. писцу постављена деФиниција мираза вишепута му преширока, већ му је она, како се чини, и претијесна. На стр. 213. вели г. писац: „Полазна тачка давању те имовине од стране женинога ра(ег-а /атШав беше у тежњи, да својој кКери, која изласком исиод његове власти губи ирава на наслеђе свОЈега оца, за живота да нешто од очевине, како би јој у браку створио иовољније и угледније место, како би се она могла разликовати од обичне конкубине. На иослетку тим се у исти мах иружила могућност и унуцима, да имају удела у наслеђу свога деде ио мајци Г. писац додуше то говори за брак сит тапи, у ком наводно није било мираза, ну он нигдје не каже, да се је 49*