Branič

стр. 754.

б р а н и ч

број 19—24.

се говорећи о тој ствари. Данашњи правни хисторици говоре о свем том уз чим већу резерву, не поуздавајући се по свема наведеним писцима, јер је свакому познаваоцу правнога живота читава ова приповијест о тим тајним Формулама и тајном календару те о Флавијевој крађи доста невероватна. Данашњи правни хисторици често кажу тек, да се то тако приповиједа, али обично не кажу, да је то тако било. Г. пако Милосављевић доноси ову приповијест као чисту истину. То би се поред наведених описа тих тајна код Цицерона, Ливија и т. д. могло опростити, ну г. писац не суставља се код јур наведенога, већ мало ниже у истој опасци вели: Ђ Ну аатрицији иосле тога. откровења створише нове формуле ирема новијим законима, које такође чуваше у тајности. Али и те изнесе на јавност ЗеМиз АеИиа СаГив око средине VI в. од Рима «, а на стр. 38.: Ђ Поред тога, онако исто као што видимо да аостоје редови иатриција и илебеја, дакле два одвојена сталежа., тако исто налазимо и двојаке иравне обичаје; а знаоци и тумачи и једних и других обичаја беху само иатрицији, у чијим је рукама, као што је речено, било иравосуђе. Патрицији су то своје знање иравних обичаја строго чували за себе, као неку тајну«. Одатле слиједи, да су патрицији могли стварати нове Формуле, након што су им биле старе издане. Слиједи надаље, да су и плебеји имали св^је обичаје, ну те су познавали само патрицији, те су их и патрицији држали у тајности, дочим плебеји нису познавали својих обичаја, нису у опће знали, што они сами обичавају. Да се овакова екстравагантна мишљења не слажу са оним, што г. писац говори на стр. 14. —15. о правним обичајима, те са оним, што говори на стр. 1.—-2. о пореклу права, не има сумње. На стр. 212. вели г. писац: »Тако је ионикло човије римско брачно имовно ираво, засновано на начелу одвојености имовних сфера иојединих суируга, које је начело ублажено установом мираза". У опасци к тому позивље се на: Ђ Н. ОегпЂигд, Рапс1ес{еп I, III (2), § 11." Дернбург је збиља тога мишљења. Мишљење ово Дернбургово је у правној знаности доста осамљено. Стога не би било зло, да је г. писац, када је већ усвојио то мишљење, такођер навео друго мишљење. У осталом чини се, да г. писац тек вели, да он тако мисли, а за право, чини се, да он ипак држи, да у римском праву постоји правилно јединство имовине обих супруга, а да одвојену имовину ваља тек напосе уговорити. Чини се то одатле, што према дефиницији мираза на стр. 213, не сматра г. писац дужност повратка мираза битном по појам мираза, како то н. пр. чини Н. Бегпђиг^ у §-у 13. Не сматра ли пако г. писац дужност повратка мираза битном по појам мираза, не може сматрати мираз тек неким ублажајем начела одвојености,