Branič

број 19—24.

б р а н и ч

стр. 761.

недостаје сасвим морални осећај или постоји велика осетљивост наспрам спољних надражаја ; са овога гледишта могу се злочинци ове категорије разликовати такође на рођене и страсне злочннце. А социјални злочинци деле се на случајне и злочинце из навике. Свака психичка радња је једна реФлексна појава, која се од Физичкога рефлекса разликује само већом комплицираношћу. Задатак је криминалне антропологије, да докаже, који су специјални мотиви, услови и психички механизми радња које се сматрају као злочин. Злочинци су индивидуе, чија је психолошка конституција нешто урођена, нешто задобивена, тако измењена, да спољни надражаји, били мало јачи или слабији, изазивају неминовно злочин. С тога они и нису одговорни у смислу слободне воље. Казна се примењује на учиниоца крив. дела као реакција према учињеном злочину, или онога који ће се учинити. Ово гледиште казне не одговара великом моралном схватању. Са гледишта класичне школе казна треба да у кажњенога изазове кајање, а код гледалаца мотиве противу злочина. Но ово се не може постићи код рођеног злочинца, а нарочито не казном лишења слободе, која је код страсних злочинаца излишна и код злочинаца из навике, управо штетна, јер долази у додир с другим злочинцима из навике. Анђолела се слаже с ХолцендорФовом изреком, да су казнени системи банкротирали. Но друштво има право на одбрану; криминална антропологија ставља на место казне, као колективне освете, друштвену одбрану; на место пресуде која одговара природи злочина, пресуду која ће одговарати природи злочинца: на место тамнице шиљање и одвођење у казнене колоније и криминалне луднице. На овај начин казна се претвара у старање за злочинца о његовом трошку, а према његовој опасности одређује се и начин казне.

ТШпд Ба$ Уегђгесћеп ^от ап1ћгоро1одГсћеп 81а,пб,рипМе (Ш§а 1899, 1_ ј . Шгвсћтапп). Писац скицира у кратко анатомско стање и Функцију нервног еистема код злочинца, како би затим могао што дубље анализирати психу злочинца. Руски психијатор држи, да су карактеристичне особине злочинца лешост и површност. гордост и сујета а понајпре веома развијени аФекти. Све ове особине налазе се већ код деце у сасвим различитом ступњу развића. Политички кривци су нешто злочинци из навике, а неким делом страсни злочинци, а један мали део њихов Фанатици су. Ја бих к томе додао још, да је међу њима један приличан део са урођеном или задобивеном блесавошћу.