Branič
стр. 628.
б р а н ii ч
број 19—'24.
њега, пошто је 20-ог дана по уговору положио куповну цену у 19.500 дин. у судске руке, и тиме испунио оно, што се уговором од њега тражило, а на сдучај да он у том року тапију на њега не пренесе, да суд пресуди, да му пресуда замени тапију, на основу које би се убаштинио. И после свршеног извиђања Воја Лукић заиста добије парницу и суд пресуди, да је продавац дужан да Воји пренесе тапију у означеном року у пресуди; у противном после тога рока Воји ће служити пресуда у место тапије. Ова пресуда постане извршна, и на основу ове пресуде купац Воја заузме имање, и почне њиме самостално располагати. Међутим Никола као господар и држалац имања по тапији подигне кривичну тужбу противу Воје Лукића за самовлашће, што је овај самовласно заузео његово добро, тражећи да се Воја по закону казни за самовлашће, и да се одмах уклони из његова имања, а за доказ својине овога имања поднесе тапију. На саслушању код полиц. власти Воја изјави, да је он збиља заузео имање, али не, као што то Никола представља, самовласно, већ на основу извршне судске пресуде, која му служи у место тапије, за доказ чега је поднео пресуду извршну. Као што виде читаоци, обојица: и Никола и Воја имају потпуно пуноважне .доказе на једну исту непокретност. Замислите да је купац Воја на основу ове пресуде тражио, да му суд изда тапија и да је ову добио, онда би имали за једно непокретно добро две тапије, обе уредне и по закону издате. Настаје питање сада: кад би било баштинских књига, да ли би се Воја могао убаштинити на освову пресуде, у којој стоји да му она замењује тапију? -— Свакојако да не би могао, јер би суд према својим књигама увидео, да је ово имање уредним преносом прешло на основу куповине и продаје на Николу Јовановића, и Воју би одбио од тражења убаштињења. Сад, што је Воја водио једну излишну парницу, у којој продавац није имао правног интереса да се брани, то није била ствар суда, већ његова. Из овога опет лако је разумети, да је правилно овај случај расправила полицијска власт, што је Воју упутила