Branič

стр . 54.

б р а н ii ч

ВРОЈ 1.

Факту поврата, казнени закон није дао главну важност, за коју нас искуство примораву да му дамо : он — казнени закон — не води довољно рачуна о дубокој разлици, која постоји између лица, која се јављају први пут пред правдом, и онима, које је она Фрапирала више пута. Ма да је услед с-укцесивног ширења олакшавних околности постао гипкији, ипак греши због сувишне благости према онима, који се ие могу поправити, и сувишне строгости, према почетним преступницима, јер, резервише у основу, у граннцама изме^у гшштит-а, и тахтшт-а, исту казну за све. Он гледа само преступ, а не бави се довољно самом личношћу преступника. 10. — Данас 18 ) се једнодушно признаје: да постоји и у теорији и у практици битна разлика између сталног и случајног криминалитета, између престуиника, по проФесији, или из навике, и почетних или случајних престуиника. Ова се разлика сматра као душа будућих казнених закона. Она треба да буде основа њихових одредаба 19 ). 11. — Према арестуиницима из навике. казна треба да циља много мање на поправку кривца, за кога се држи да се не може поправити, већ да га стави, што је могуће впше ван положаја, у коме може шкодити 40 ). Смешно је и хнмерично покушавати озбиљно, » да се морално поправе лица, која су коначно покварена, и код којих јогунаста сталност њихових поврата, показује да су преступници сваке поправке. Према њима друштву је дужност да употребљује казну (репресију) за казном. То је право законске одбране: дужност поправке јавл>а се тек у последњем плану. Закон о прогонству стоји на овом гледишту. Кад су злочин и казна постали прави занат, кад окорели злочинац не сматра затвор другче него »као нераздвојну оиасност иредузеКа ,« није довољно само пооштравање казне; треба је преобразити. 18 ) Г. В. Де Магвап§у је један од првих, који су иоказали овај недос.татак логике у закону, који допушта судији да према повратницииа подиже казну и преко максилума, а не овлашћује га да је спусти испод мшшмума код почетних преступника (Аш. <1е 1а 1оГ Спт. 2°. стр. 212). 19 ) Говоридо се, да ова разлика треЗа да Зуде деобни знак, којим се деле закоиска два дела. (Ви11. аос. ргјз 1889, стр. 820) г. ГатсШе се много на њој задрзкавао (В. »Тетрз* за март. април и јуни 1886.) Оаггаис!, II стр. 308 ж I стр. 12. Ргшв 1. с. и Ви11. вос. рпв. нарочито за 1884. стр. 690. за 1885; 707 за 1886. Међународиа унија за кривично право усвојила је ову разлику, као једно од основних правила у својим статутима (В. Ви11. с1е Г 1Јп1оп) 2. Међу престушшцима из навике, треба раздиковати сваки пут злочинце, у ствари опасне, од оиих који падају у кривице више из сдабости или равнодушности, него ли из праве опакости, као што су просјаци и скитнице. Закон о прогонству поред осталих има и ту погрешку, што је ове последње помешао са злочинцима по проФесији. 20 ) В. 0 овом нитању говор г. Беранже-а у сеиату, седница од 23. маја.