Branič

број 1.

о уоловној ооуди

стр . 57.

Оне т. ј. кратке казне, немају битног елемента за успех : трајање. Пре свега, химера је и са гледишта поправке надати се од њих каквом резултату, јер и ако затворска дисциплина може и да поправи рђаве инстикте, озбиљна реФорма кривца не може да се изврши за неколико дана, или неколико недеља. Готово је никакво дејство кратких казни и са гледишта примера. Не мање, су бескорисне и са гледишта рада у практици је врло тешко навићи на рад осуђенике на кратке казне; у сваком случају треба времена да се навикну на радан живот, којим ће моћи што зарадити, кад буду ослобођени. Затвор ће тако само потстицати лењост. 17. — Кратка казна није само бескорисна: она је и шкодљива. Ако не може да поправи, она брише из друштвеног реда — декласира — преступника, који пропадне са свим у многим случајевима, тако да се никад не може вратити у положај, у коме је био пре осуде. Збиља, кад затвор, — баш и ћелијски — снађе лице, код кога није угашено све осећање части његов је резултат најчешће то, што га обескуражи; саломи у њему, његову моралну снагу, понизи га пред самим собом, а нарочито га омаловажи у јавности. Кратак пролаз кроз затвор, довољан је да лиши рада човека и изложи га свачијем неповерењу. Ослобођени је подозрив. Без сумње, умесна је бојазан, да услед оваког резоновања не паднемо у сентименталност: но, слободно можемо констатовати сваки пут, да је лице, које је прошло кроз затвор, изгубило део своје моралне вредности, и да хита да увећа број оних, који су већ изб^исани из друштва. 18. — Ну, кад су најчешће оваква дејства, који је уређен по свима правилима доброг кажњења, гцта да се каже о затвору у опште, овом искушењу за поврат? Говори се ио некад, каже »Непгу Јо1у, о овим болницама старог режима где налазимо у »истој иостељи мртваца између два болесника. Надам се да ће ■„оно што радимо у нашим затворима, доцније изазвати живо чуЂ ђење~*). Тешко је не претерати ништа, о овоме питању, о коме се могло писати. То сведочи искуство најкомпетентнијих људи: скоро је немогућно у сличној средини — назвали су је кључем културе криминалитета 29 ) — сачувати се од заразе порока и тираније зла.

28 ) ^асаева^пе. 29 ) Г. 1Ја1оис, познат у истрази од 1873. Г. бсћишасћег, директор затвора у Дижону. Писао је у 1885: »ио несреАи се иоказало, да је обичио изгубљеп човек, који је лрекорачио нраг онжтег затвора и у истом пробавио неколико недеља« (АМге стр. 18).