Branič

отр. 232

Б Р А, Н И Ч

ВРОЈ 2 II 3.

лежан војни суд. — Становнике непријатељских области, које је војска заузела, суди војни суд: 1., ако учествују у кривицама лица, за која су надлежни војни судови, и 2., за кривице, за које нареди Врховни Командант својом наредбом. 3., Односно права наређивања, да се отпочне претходна или редовна кривична истрага и да се неко стави под војни суд, припада по новом закону једино надлежним командантима, односно Министру војном с погледом на то, каквогаје чина или звања оптужени. Министар војни решава, да се отпочне кривична истрага и да се ставе под војни суд: официри, војни чиновници и војни свештеници, команданти дивизија, сваки у својој области, за сва остала војна лица, за која је надлежан војни суд. Овакво право војних команданта, ондосно Министра војног, да стављају под војни суд и наређују да се отпочне редовна кривична истрага, налазимо и у страним државама, као н. пр., у Француској, у Немачкој, у Русији, у Бугарској и т. д. 4., Што се тиче установе браниоштва код војних судова, законодавац је усвојио главна начела, која се налазе и у страним војно-кривичним поступцима, али са извесним ограничењем, руководиће се једино интересима војничке службе и дисциплине. Тако: Односно кривичних дела, за која се оитуженом може доиустити бранилац пред војним судом, закон не чини никакво ограничење, допуштајући оптуженом, да може имати браниоца за сва кривична дела, пошто се у томе и код већине страних законодаваца не прави готово никакво ограничење, а и право је, јер изналажење праве материјалне истине у том случају, не стоји до природе и тежине дела, па да се за једна дела допушта бранилац, а за друга да се не допушта. Што се тиче права одбране, да је то обавезно или факултативно право оптуженога, да има браниоца пред војним судом, у закон је унесена одредба, која садржи опште правило, да је одбрана код војног суда Факултативно право оптуженога, то јест да се онтужени може код војног суда сам бранити, а преко свога браниоца. Нема сумње, да је ово правило, које постоји, како у науци, тако п свима другим законодавствпма, добро и иравилно, јер би биЛо апсурдно одређивати оптуженоме браниоца и онда кад га он не жели, нарочито за мање