Branič

БРОЈ 7 И 8 ХШТЕРПРЕТАЦИЈА ЈЕДНОГ МЕСТА У ПАНДЕКТИМА СТР. 605.

вима је ипак исцрпљена цела ствар, и једнога трећега легатора, коме је исту ствар у целини завештао, па онда један од оне прве двојице отпадне извесним случајем као легатор" покушао је да реши, као што видимо Јаволен (Јауо1епи8) у Ли 41, рг. Б1б. с!е 1е^а(;18 II. Као што се из наведеног места види, Јаволен је мишљења да двојица остала легатора, дакле и Мевије (Маеушз) и Тиције (ТШиб), ако је н. пр. Сеј (8ешз) као легатор отпао, имају права на део Сејов. Јаволен објапЈњава ово тиме, што је земљиште (ЈипсЈиз) и делимично понаособ а и цело завештано, те с тога и мора онај део, који је као легат отпао, да припадне осталим легаторима и то рогМопе 1е§а(;1. Ово су место у пандектима многи тумачили, и многи су тумачећи га, полазили са сасвим правилне основе, узевши, да Мевије и Сеј нису нити ге нити уегМз сопшпсМ, а међу тим Тиције са сваким од њих да је ге сошипсШз ; многи коментатори ишли су још и даље, тврдећи да и ако Мевије и Сеј међу собом нису нити ге нити уегМз сопшпс1д, да ипак услед тога, што Тиције постаје легатор, који је са сваким од њих ге сошипск!8, и они сами међу собом постају ге сопшпсИ Међу ове последње коментаторе могли би убројати и Јаволена, ако, гледамо на то, што он ш8 ассге8сепсИ уступа како Мевију гезр. Сеју тако исто и Тицију. У глоси ас1 ћ.. 41. рг. с!е 1е§а118 II. ГотоФредовог издања согри8 шпз С1уеН8-а стоји: „1и сНс, диос! ошпез 8ип1; ге сошипсИ ^апШш.« Из ове глосе могли би извести, да је мишљење, које смо горе као коментар споменули, потпуно добро, пошто су и глосатори овако исто мислили. И ако има романиста, који су ову Акурзијеву (Ассиг8шз) глосу као тачну примили и разумели је овако буквално, ипак смо ми за мишљење, које је изнео по овој глоси Бартолије (ВагЧокш) и Фабер (Раћег), пошто нам се чини, да је објашњење ове двојице најтачније и најближе истини. Истина Акурзије вели: »кх сНс, диос! ошпез 8ип! ге сошипсИ 4ап1;ит«, али он је узео, да су Мевије и Сеј постављени као легатори за један и исти део земљишта, а Тиције пак као ге соп1ипс1и8 према њима за легатора над целим земљиштем. Да је Акурзије заиста овако мислио, види се нарочито из тога, што је својим трима глосама, којима је објашњавао 1 ј . 41, рг. <1е 1е§а1,18 II., навео као увод један савиб следеће садржине: »Па сНхН 1е81а1ог, 1е§о Маеуш рагЧет