Branič

број 10-12.

књижевни преглед

стр. 971.

Пиеац поглавито даје највише места теорији о правним лицима, која влада сад у Француској, коју он критикује а која по његовом мишљењу ништи права о удружењима, онако како се она сад примењује код судова и предаје на университетима. Писац надази да је врло тешко дати посебно име овој теорији. Немачки правници пошто су је, вели он, узели од нас, готово су је са свим напустили, називају је РГсНопв-1ћ6ог1е. Ово је име непотпуно и иетачно. За ову теорију он предлаже име теорија законске фикције, или боље још теорија о фиктивном стварном лицу , име противречно. Доцније он излаже о овим именима да би се боље схватила и разумела. Најпростије он је назива школска теорија, зато што школа у опште ствара теорије. Овим именима додаје најпосле и назива је револуционарна теорија , јер су је револуционарни доктринари први основали. После школске теорије, коју је он испитао и прокритиковао више но сумарно, и којој је посветио више глава, писац прелази, аналише и оцењује остале савремене теорије, које су се готово све развиле у Немачкој, изазване услед добивених противречних ресултата, који су потекли из прве теорије. Други део дела излаже методично оно што ми сматрамо као чисту и потпуну истину. Писац вели, да он ову истину није открио но само поново истакао и изнео. Она је вели ишчезла за бурних револуционарних времена, а она је вели била позната и практикована у Риму и у старом праву. Писац излаже своју доктрину врло опсежно, желећи да је изведе изван сваког спора. даје деФиницију правног лица, излаже генезу његову, налази да правно лице није законодавна творевина итд. У трећем делу примењује на разне врсте друштава и удружења начела до којих је он дошао у другом делу. Чувени проФесор Г. Лијон Кан на париском правном Факултету био је оцењивач овог дела при подношају Академији политичких и моралних наука. По његовој оцени и одређена је награда али не прва награда, јер г. Лијон Кан замера писцу ово: 1. што је с оригиналношћу отерао у крајност; 2. што је погрешно историјски узимати теоретичаре из доба Револуције као творце доктрине о законској фикцији; и 3. што је погрешно тумачење и тврђење да Француски законик и закони не дају право на решење које изводе из њих школа и правознанство.