Branič

55

вића и Владимира Радојичића утврђено је, да је свињче тужиоца ишло само за њима до планине Јелице, и да га је ту нестало међу неким рабаџијама, са којима је био и оптужени Љубомир; по чему овде стоји дело утаје у смислу § 220. истог законика, јер свињче није узето из туђег притежања". „Затим се у пресуди доказује кривица Љубомирова оснозима подозрења, који се примедбама не опровргавају." „Излагање горње мотивације о делу, пока-зује у најмањој ситници начин његова извршења, а то је да је опт. ЈЂубомир, доитвиш случајно до свињчета (или како казнени закон вели, користећи се „случајним притежањем"), учинио кривицу из § 230. каз. законика, јер је свињче отерао, а одриче, да је то учинио." „Овим је довољно исцрпљена ствар о делу и доказима, и зато Апелациони Суд није имао разлога да првостепену пресуду ма V чему допуњује понављањем мотивације." Одлуком Оишше Седнице Касицаоног Суда од 11. марта 1900. Бр. 2898. одржане су у снази примедбе одељења; и зато је Апелациони Суд другом пресудом одржао првостепену пресуду, али са допуном следећих разлога: „За постојање дела крађе у смислу § 220. каз. законика, тражи се да је туђа покргтна ствар узета тајним или у опште недозвољеним начином из туђег иритежањи, са напред утврђеном намером иротивзаконог ирисвајања. У даном случају тај услов оскудева, јер је ислеђењем доказано : да је свињче приватног тужиоца за рабаџијама, међу којима је био и оптужени ЈБубомир, ишло само до планине Јелице, па га је ту нестало; а сведоџбама у пресуди наведених сведока, утврђено ]:, да га је оптужени Љубомир присвојио, што он одриче. Пошто је дакле оптужени Љубомир овим начином дошао до свињчета случајно, или како законодавац вели „користећи се случајним притежањем," и бесправно га присвојио а то одриче, учинио је дело утаје у смислу § 230. каз. законика, па се зато има и казнити са погледом на § 391. истог законика уз признату му олакшавну околност добро