Branič

86

Б Р А Н И Ч

да се ни онда не може утврдити, у случајевима душевне аномалије, да је слободне воље било ма у ком ступњу. Психичка радња је недељива и веома компликована, тако, да се она може оцењивати само по делима. И чим неко услед как:ог абнормног душевног стања изврши какав злочин, мора се узети, да је услед таквог стања воља била поништена, баш и када би се претпоставило, да има слободне воље. Као год што нема оправдања тврђење, да слобода воље постоји, исто тако нема смисла делити слободу воље на неке ступњеве. Када је и самом науком утврђено, да ма и најмања душевна поремећеност или аномалија утиче на целокупну индивидуалност једнога човека, онда је сасвим неоправдано и управо заблуда говорити о некој урачуњивости код таквих људи. Степена урачуњивости нема нити може бити. Човек је или урачуњив или неурачуњив; средине нема. Према свему, што смо о урачуњивости у опште казали, било би излишно напоменути, да су сви приврженици позитивне (италијанске) школе, као и сви заступници детерминизма противници теорије о смањеној урачуњивости, А то је само доказ о њиховој великој доследности. Међу детерминистима чини изузетак пок. проф. А^еркел (Сећгђисћ ст. 54.), који жали, што немачки крив. законик није о томе донео нарочиту одредбу. Меркел сматра, да би оне, који су стално слабоумни, али имају минимум душевне способности, као и оне, код којих постоје болесни абнормитети и поремећаји душевних функција, требало уврстити у ред оних, код којих је смањена урачуњивост. Међутим, ово су неурачуњива лица, и она припадају нарочитим заводима. Да се не би много губили око излишних разлагања у овом питању, главно је истаћи најважнију страну питања и о њој дати своје мишљење. Као главна страна у питању о урачуњивости истиче се питање: ко ће и под којим условима бити осуђен, а ко не? И ми смо о тој страни питања на своме месту говорили. Питање о смањеној урачуњивости поникло је услед