Branič

85

жи, нити му је пренео своје имање да ради под кирију, где је две године седео, и оженио се а после изашао а не зни се чијим узроком, —- 180грађ. пост. Исто тако, тужилац нема права на тражење своје ни по основ г усиновљења, јер он сам признаје да између њега и туженог уговора писменог о усиновљењу нема, а кад овога нема, онда по §.§. 137. 143. и 145 грађ. зак. нема ни усиновљења. Према томе, што тужилац према реченом нема прави на тражбу, и према томе што он наводи, да је код туженога дошао и смешао своје имање са његовим, да заједно раде, па се ово утврђује и испитаним сведоцима, спор се овај има расправити по Височајном Решењу од 22. маја 1852. Бр. 625 којим је објашњен §. 528 грађ. зак. и по глави XXVII. овог законика, јер се овде јасно види, да је тужилац заједничар а не прост слуга, и по овом основу тужилац би имао право само у толико, да своје имање натраг прими и да са туженим дели причовак ако га имају, но о овоме сада није спор, јер тужилац признаје, да је своје имање натраг примио." 49. Тужба нема више спнова кад ее уз раашуће уговора тражи повраћај имања, напдата кирије и заедуге, као посдедица тога уговора. (§. 98 грађ. суд. пост.) Тужбу Ј. Ст. из Сијокова противу С. С. којом је тужилац тражио уз раскинуће уговора да му тужени врати извесно имање, које му је као усињеник принео, и плати извесну кирију и заслугу, —- суд округа пожаревачког решењем својим од 12 новембра 1877. бр. 15543. одбацио је по § 96 грађ. пост. као неуредну. Ну Касациони с д примедбама својим од 16. маја 1878 Бр, 1705. уништио је горње решење из ових разлога: „Примени §. 96 грађ. суд. пост. у овом случају нема места, јер се овде тражи раскинуће уговора о усиновљењу и оно као што последица тога раскинућа наступа, дакле, оно што уз главну ствар иде, и што