Branič

26*

о оштећењу преко половине код теретних уговора 403

нице оштећевању и експлоатисању сиромашнијих и слабијих од стране богатијих и моћнијих. 7 ) § 2. О оштећењу преко половиие говори се у нашем законикуу §§ 559 и 560. ГТропис § 559. нашег грађан. законика одговара § 934. аустријског а § 560 одговара § 935. аустријског грађан. законика 8 ) Међу тим § 559. замењен је законом од 5. маја 1864., и првобитно је гласио овако : „Ако је једна уговарајућа страна преко половине оштећена, т. ј. ако ни полак онога, што је другоме дала и што се од другог добити надала,у вредности добила ни)е, онда оштећена страна има права захтевати, или да се недостатак попуни или уговор сасвим разреши (раскине). И онда ако противна страна недостатак не попуни, уговор ће се разрешити. Вредност пак судиће се по оном времену, кад је уговор закључен." У редакцији од 5. маја 1864.

7 ) И Француски грађански законик садржи наређења о оште!)ењу преко иоловине, али он даје само продавцу непокретне ствари право, да тражи раскинуће уговора, што је оштећен за више од '/12 вредности. В Со(1е сГуИе чл. 1674 и сл. У немачком грађанском законику нема никаква специјална наређења о оштећењу преко половине, али у њему постоји пропис § 138., ио коме је нишгаван онај цравни посао, којим неко, користеКи се невољом, лакоумношћу или неискусгвом другога, прима такве имовне користи, које оно, што 1е он другој страни дао, толико својом вредношћу премашују, да стоје једно према другоме у очигледној несразмери. Према томе 6и, према околностима, и оштећење иреко иоловине чинило уговор ништавним.

8 ) У преводу гласи § 934. аЈстр. грађ. зак. овако: „Ако ири коме двострано обвезном послу једна страна није примила ни половину обичне вредности онога што је она другој дала, онда закон даје оштећеној страни право, да захтева раскинуће и повратак у пређашње стање. Она друга страна овлашћена је, да носао одржи у важности тиме, што ће пристати да на1 докнади онај недостатак, који до обичне вредности недостаје. Несразмера вредноети одређује се ирема моменту закљученог посла". А § 935. гласи: „Овоме правноме средству нема места, ако се ко њега изрично одрекао, или је изјавио, да узима ствар по ванредној вредности зато, што му се особито омилела; ако је на несразмерну вредност иристао и поред тога, што му је права вредност позната била; за тим, ако се по односу лица може цретпоставити, да су хтела закључити мешовити уговор, са накнадом и без накнаде; ако се права вредност не може више сазнати; најзад ако је ствар судским путем цродана".