Branič
404
Б Р А Н И Ч
године гласи § 559 овако : »Ако ири теретним уговорима једна страна није примила ни пола обичне вредности онога, што је другој страни дала, онда оштећена страна има права захтевати, да се уговор раскине и у пређашње стање поврати. Но друга страна има права одржати уговор, ако оштећеном допуни онолико, колико до обичне нене недостаје. Вредност се узима она која је била у времену, кад је уговор закључен«. По упоређењу старога текста § 559. еа новим види се, да између њих има велпке разлике,") јер по староме тексту оштећени је имао права захтевати или да се недосташак иоијни или уговор разреши. Њему дакле стоји на вољу , да избере једно или друго право. По новоме пак тексту оштећена страна има права само захтевати, да се уговор раскине, она дакле не може захтевати, да ј'ој ее недостатак у вредности поиуни, већ друга страна има права, да тај недостатак попуни и на тај начин одржи уговор у важности. У овом случају имамо пред со~'ом тако звано алтернативно овлагиКење - Гасићаз а11егпаИуа, по коме је друга страна власна да, уместо пристанка на раскинуће уговора, исти одржи у сили допуњујући недостатак. 10 ) Нов текст § 559. бољи је °ј У писму Министра Правде од 11. априла 1864. године, којим јс сировео на решење Државиом Савету свој предлог о изменама и допунама у грађанском законику, вели се односно § 559: „За овим се предлаже замена § 559. не због тога, што би се овим нредлогом нешто ног.о постављало, пего ш.о је састав овога §-а тако начињен, да се разно толковаги може и судови га разно толкују, иа да 6и се то избегло, предлаже се само нова редакција". По горе изложеном пак види се, да је погрешно тврђење Министрово, „да се овим прсдлогом не би ништа ново постављало", јер је новом редакци10м § 559. оштећени лишен права, да тражи допуну недостатка, а остављено му је из старога текста § 559 само право, да тражи раскид уговора. 10 ) Ако страна, која није оштећена, хоће да одржиуговор у важности, онда она има оштећеној страни да донуни онолико колико до обичне цене недостаје — § 559. други одељак. Према томе ако је оштећени, испуњујући сада раскинути уговор због оштећења преко половине, дао противној страни новаца, онда ова страна има оштећеноме да врати онолико, за колико плаћена сума премаша обичну вредност примљенога предмета.