Branič

892

Б Р А II II Ч

Сад. да наиедемо један члучај и пример примене чл. 19 и 32 у практици. Некаквог сеоског трговчића или ошптин. писара, који поред тога и пискарају сељацима, а уз то имају непдто од покретног или непокретног имања, натера ђаво да праве или иротурају лижне таксене јиарке, или еамо поку-лају то ди чине са 3 — 4 комада од по 10 динара комад; а јл их у томе ухвате и казне норед робије или затворц, још и са 1500 — 2000 динара новчане казне, и по.гац. власт узме у попие и прода њихово покретно лли непсжретно имање, или и једно и друго, па отуда добијени новац употреби за извршење односно н'.шлату ове новчане казне, без обзира на протест интабулираног или иначе заложеног повериоца, који је судским путем или иначе много раније задобио заложно право на те продате ствари осуђенога, пошто је он осуђени — „операције" са маркама правио, и у томе ухваћен био. И у таквом случају, шта остаје заложиом повериоцу да чини? Нипгга друго до да води парницу са државом, за прече право наплате, коју би, судећи .1.; "«огч>ме чему што се код наших судова дешавало, могао још н да изгуби или ако тога неби било, опо би га коштало доста времена и новаца, што му се не би никад, у довоњно) мери, накнадило. А сме ли, или, треба ли тако шта да се дешава и да буде? Држимо, да не треба и не сме; па с' т.та би тај члан требао и треба да гласи овако: „Таксе по овом закону паплаћиваће се првенствено и. екзекутивно од онога, који их је по овом закону требао да плати или је по њему за казну осуђен да их плаги; али се оне не могу првенст ено наплаћивати из оног имања осуђеног односно каж >еног, на које еу његови приватни повериоци раније стекли ма какв) вредеће заложно право!