Branič

НОВИ НАВОДИ ПО НАШБМ ПРОЦКСУАЛНОМ ПРАВУ

181

зван, водећи рачуна о овом праву парничара, да пази, да ј една парнична страна не буде иевољно стављена у немогућност да употреби ово ираво одбране. Суд ће првостепени, дакле. по слубеној дужности, при извиђању, докле је год парнична страна у правној и фактичкој могућности да може одговарати на нове наводе и нове доказе, опомињатп и позивати .је, да тачно и јасно одговара на наводе противне стране — § 164 II а1. грађ. суд. пост. али није овлашћеи, да дотичну парничну страну и ирисиљава да је ова дужна да на те наводе одговара, пошто је прописана санкција оваквог ћутања — неодговарања у §§ 139, 140 и 162 зак. о грађ, суд. поступку. Прећути ли која од парничних страна на који навод противне стране; или, пропустили да се у одбрану свога права позове на нов који навод (правни факт) или доказ, и првостепени суд, по праву § 166 грађ. суд. пост., зачључи даље извиђање парнице и пресуду донесе, у том случају парничар, који би имао подносити нове иаводе и доказе губи то право поднашања нових доказа, пошто по § 6 зак. о свом устројству Апелац. Суд само расматра опо, што је изнето у одбрану права појединих парничара само пред првостепени суд до незадовољства, Апелациони геер. Касациони Суд, дакле, не би се смео упуштати у оцену нових навода, изнетих тек у незадовољству илп жалби, пошто би, пре свега, такав рад њнхов био противан прописима §§ 314 и 323 а) грађ. суд. пост.; а друго, што би се- огрешио и о § 161 грађ. суд. поступка по којем, свака парнична страна има право да одговара на нове наводе свога противника. Ако би се дакле, допустило вишим судовима, да могу ценити, расматрати и судити и о оним новим наводима који су изнетп тек у незадовољству или жалби, значило би,' да би противна страна била лишена овога процесуалног права по којем она има право да на нове наводе одговара и то лишена не својом, него баш крпвицом самога суда, који је процесуалним правом позван апсолутном дужношћу својом да у интересу јавнога поретка прописе овога права, при суђењу грађан. спора, примењује у свој својој тачности и умесности. Такав рад виших судова бно би противан не само духу процесуалног, већ и духу нашег уставног права по којем не може нико бити осуђен на основу онога о чему није претходно саслушан.