Branič

В Е Л Е Ш К Е

287

тако велпки, понижен је због једног њиховог друга! Вво у чему је ствар. У једној штампарској парници против једног листа постигло се било нзмирење, поравнење између тужитељке г-ђе М. и уредника дотичног листа. При томе ваљало је утврдити парничне трошкове и адвокат тужитељкин Метр Бонзон поднео је био н свој рачун за хонорар од 1000 франака. Г-ђа М. платила је хонорар, али цошто је парница окончана поднела је адвокатској комори тужбу тражећи да јој адвокат врати хонорар, јер је „много" урачунао. Разуме се, да је адвочатска комора одбила тужбу нашавши, да је адвокат учинио оно, што је обичајем освештано и што би сваки други у његовом положају учинио. Г-ђа М. није с тим била задовољна па се обрати жалбом суду — цивилној комори париског трибунала, који је поништио одлуку адвокатске коморе из ових разлога: По правилима адвокатског реда хонорар се има сматрати само као поклон који клијенат даје своме адвокату за његов труд; по тим правилима адвокат не сме тражити хонорар и такав захтев не би био у сагласности с позивом једнога адвоката; по правилима од 1723 године адвокати морају избегавати да траже од клијената већу награду од оне, коју ови мисле дати: та стара правила остала су и до данас у важности, јер је адвокатски ред вазда пмао на уму „да својо високо достојанство и свој сјај одржи захваљујући како племенитом некористољубљу тако и одличним талентима својих поштованих чланова." — Метр Вонзон тражио је 1000 франака, а г-ђа М. хтела је само 100 франака да

плати. И суд је донео одлуку, да Метр Вонзон мора вратити 900 франака"! Париски адвокати, разуме се незадовољни су овом одлуком. Прилике у истини са свим су друкче а судски разлози поред свих комплимената адвокатском реду звуче као подсмех у иронији. Кад би се адвокати увек хтели или требали задовољити, што би им клијенти „на поклон" дали, лепо би тек прошли. До душе, адвокатска тарифа у Француској не постоји; само за „ауопев" у грађанским парницама одређене су награде, управо таксе. У пракси је већ утврђен обичај, да адвокат сам подноси рачун, који је према гласу који ужива и положају који заузима, већи или мањи. Али стара правила адвокатског реда, и то је истина, не знају о томе ништа и што је најлепше, та су правила и данас у важности. Према духу тих правила: адвокат је некористољубив слугајавности и има да врши једну идеалну мисију — ради саме мисије а никако због неког добитка. И из те мисије, из светиње свога позива француски адвокат и данас још има нека нарочита права. Он није „господин" — Моп81еиг, већ „мајстор" — МаИге. Зна се улога, коју оп у друштвеном и политичком жпвоту игра; он заузима неки изузетан положај: нигде адвокатски ред није така сила, као у Француској. Има тамо више адвоката, који имају на 200.000 франака годишње прихода. Валдек-Русо као адвокат великих железничких и банкарских друштава имао је на 400.000 франака годишње прихода. Међу тим, ако би се одлуке судске држали, то п не би бплп „приходи" већ „поклони".