Branič

24*

ИЗВРШЕЊЕ СМРТНЕ ЕАЗНЕ ло Душановом законику 1 и у обновљеној српској држави пре и поеле издања казненог законнка (1860.)

Увод. У извршењу смртне казне као и у опште у целокупном кривичном праву огледа се ступањ културе, на коме се један народ налазпо. Ступањ цивилизације оставља веран свој отисак и на овој казнп. У колико један народ ниже ■стоји у просветном и у опште у културном погледу, у толико је извршење исте суровије, у толико се немилосрдније поступа са оним несрећником, коме је људска правда досудила за казну смрт. Довољно је пропратити историски развитак извршења смртне казне само једног народа, па да се види, како оно стоји у врло тесној вези са стањем цивилизације. Зар нису за то најбољи пример спаљивање на ватри, ломљење удова на точку, сахрањивање живога и други варварски начпни извршења ове казне, који ударише такође жиг срама на цео средњи и почетак новог века? Услед несхватања циља казне, — последице средњевековног умног мрака п крајње суровости —- пратиље ниског културног ■ступња, држало се је, да се простим одузимањем живота не може постићи застрашивање околине — једини циљ казне у старом, средњем и почетку новог века. Требало је томе придодати још нешто, како би злочинац што болније осетио сву горчину друштвене освете, и како би се његовим самртничким мукама утицало што јаче у смислу застраишвања

1 Издање Ст. Новаковића, 1898.