Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

501

дочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никад више ништа не верује и да се свагда лажом проглаша." 1 Овај законик, како наводи г. Ст. Максимовић у својој К1БИЗИ „Суђење" стр. VIII. важио је за целу земљу што он закључује по томе, „што је он прогласио за кажњива она дела, која су по самом разуму људском (по општем чувству), без обзира на време и територију кажњива." Тај закон, који вероватно није могао важити у времену од 1813—1815, важио је и даље до израде нових указа из доцнијег доба и казненог закона од 1860. г., и чини управ прелаз од нашег средњевековног казненог законодавства ка новом. Према томе можемо узети, да је ово дело било кажњиво и за време владавине Турака и као потпуно познат појам унет је одмах у нрви наш казнени законик у времену првог устанка, и као такав морао је ући и у нови казнени законик, био он рађен самостално или по угледу на страно законодавство. Из одредаба овог закона од 1804. г. видимо да казне нису строге; може се рећи да је по данашњем схватању, у погледу начина извршења, нечовечна казна, предвиђена тим законом за убиство човека, пошто је убица морао бити убијен и на точак метнут, док је у погледу кривоклетства и кривог (лажног) сведочења он био благ, јер се задовољавао са плаћањем накнаде штете, слично законику Грбаљском из средњег века, и казном батпнања, поред чега сејављалакао споредна казна још и та: да се кривоклетнику и лажном сведоку више не верује и да се сматра за лажова. Овако схватање остало је и у доцнијим деценијама прошлог века пре доношења закона од 1860. године. Тако уредбеним правилом од 29. новембра 1852. ВН 974 на питање Министра Правде, како ће се поступати с парничаром у грађанској парници у погледу полагања заклетве, кад је исти пре досуђене му заклетве, због каквог из користољубља учињеног злочинства осуђен, прописано је ово: „кад би се о коме пре иоложења по грађанској парници судејски досуђене му заклетве дознало, да је због клетвопреступљења, лажног сведочења, преваре или крађе судом осуђен: то се њему не може заклетва дозволити, макар да би му и противник ову дозволио" (Зборник VI стр. 218). Важно је овде то, да закон од 1804 спомиње кривоклетство и криво сведочење, 1 Мемоари проте Матеје Ненадовића, С. К. Задруга књ. 9. етр. 107 дитирано такође код Ст. Максимовића, „Суђење" стр. VI.