Branič

502

В Р А Н И Ч

не дајући никакву разлику између њих. Криво сведочење овог закона није ниихта друго до лажно сведочење под заклетвом, док се кривоклетство односи на лажну заклетву нарничара у грађ. парници. Крнво сведочење помнње се још у првој половини прошлог века као лажно сведочење. Тако о лажиом сведочењу имамо писменог доказа из 1843. г. у једном лепом примеру, који саопштава г. Ст. Максимоеић у својој књизи „Суђење" под бр. 307. стр. 167. Како јеовоједпни пример из тог старијег доба, нека нам је допуштено саопштити га према поменутој књизи. Ствар се састоји у овоме: „Окружно начелство овдашње с отношенијем својим од 30. марта т. г. бр. 913. спровело је суду овоме нека лица а имено Ф. С. из Рјечице. П. В., М. М., Д. П., Р. Ч. н П. Г. из Кличевца, среза рамскопећског окружија овог због учињене крађе у разном јеспапу дућанском Р. П. из Рама на осуђење. Почем је нак суд овај пред означена лица на испит предузео, прва су двојица, да су оштећеном Р. еспап поарали признали, а остала. четворица за које су они казали, да су с њима у тој поарп заједно учеетвовали никако такову нису признати хтели. Поред тога су С. М. и Ћ. С. из Кличевца посведочили, да су на М. М. нове тузлуке вндили, који нико признати није хтјео, и због тога је суд овај истога на одају, као и Ф. С. п П. В. за лаж, што су изнајпре да су поару оштећеном Р. учпнили признали. а после тога да су претњом оштећеног принуждени били казати. одговорили, са по 30 штапа преко окружног начелничества овдашњег казнити, и по том у апс ставити дао, а осталу је троицу на јемство кметова слободне отпустијо. И будући да они, како при кажњавању тако и чрез ово време пребивајући у апсу, никако да су наведену крађу учинили нису хотели признати, изговарајући се првп, да он никакве тозлуке нп које време на себи није имао, но да изишавши сведоцп протпву њега осветом пламтећи, на њега потвору бацају, а друга двоица да су претњом оштећеног, уплашивши се а из нерасужденија призналп, и ктому су и сами сведоци, почем и је суд на формалну заклетву предузети хотјео признали, да они никакве тозлуке на Миловану видели нису, но да су само измисливши лажљиво противу њега сведочили из узрока што су мислили да ће се тим начином поари лакше у траг моћи ући, — то је суд овај у данашњем засједанију свом рјешио: да се пред речена три подозрителна крадљивца, по издржанију већ претрпљеног боја и апса елободни кућама својим отпусту но с тим придодатком, да ако би се ма кад у речи стојећа крађа код њи појавила, да ипак под суд потпадну, као и то да ако се при ком другом пронашла буде, да они за претрпљени апс и бој од истога накнаду судејским путем тражити могу, и преднаведени лажљиви сведоци Стојић и Ћира, да се за нечовечно богомрско дело по издржању 14 дневном у гвожђу апсу, са по 30 гитапа у окружном начелничеству овдашњем казну, и по томе слободни отпусту (7. јунија бр. 152). Из изложенога видимо, да је народно схватање прве половине прошлога века сматрало просто лажно сведочење