Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

503

као нечовечно а истовремено и богомрско -дело, дакле као повреду две дужности: поштовања Бога и човека, ма да заклетва, као религиозан акт није била извршена, при чему је народно схватање помешало основе морала са религијом и сматрало ову просту лаж и као неморалан и Богу мрзак акт, што је и сасвим природно према добу из кога је одлука, где се још није тачно двојио религиозни елеменат од етичког. Да је овако религиозно схватање о заклетви било опште, види се из расписа министра правде од 11. фебруара 1842. г. АН. 364., у коме је поред решења питања о времену полагања заклетве изложено јасно и опредељено гледиште, да је заклетва свето дело, и они који је нису хтели положити сматрани су као противници закона и судских решења. За њих је доцније решењем Кнеза Александра од 24. октобра 1850. ВИ. 2087. одређена нарочита казна као принудно средство (Зборник V стр. 294.) Овај религиозни карактер заклетве задржат је и у нашем позитивном законодавству. Тако § 113 крив. пост. истиче дужност суда да помене сведока на светињхЈ заклетве при сведочењу на првом месту и па законске последице због лажног сведочења тек на другом месту. Исто тако и §-ом 277 гр. с. п. стављено је суду у дужност да парнпчару, који се заклиње објасни важност заклетве са стране верозакона, као и последице по казненом законику. 4. Пре него што би смо прешли на излагање правила о кривоклетству по нашем данашњем казнепом законику биће корисно, ако бацимо један летпмичан поглед на немачко законодавство онога доба, када је наш законик рађен, пошто .је ово у многоме служило пашем као нзворник. Тако је Фајербах у почетку 19-ог века, па и у издању од 1847 његовог дела славни немачки правник Митермајер у систему немачког казненог права говорећп о кривоклетству, сматрао ово као особиту врсту преваре поред осталих особеннх врста преваре и лажних исправа: преварикације, калумнпје, конкусије и лажног прављења новца и померења граница, док је на другу страну стављао праве лажне исправе и праву превару и о свим овим кривичнпм делима говорио у глави о превари. Кривоклетство је по ошптем немачком праву тога доба сматрано као повреда извесне обвезе, појачане или примљене средством свечане заклетве и важило је као тежак преступ. Наука тога доба одбацивала је погретно ми-