Branič

504 Б Р А Н II Ч шљење, да је кривоклетство злочнн против религије, већ је налазила кажњивост кривоклетства у томе, што клетвеник вређа једну гарантију државе, коју ова налази у религиозној свести грађана и на којој оснива извесне своје претпоставке. да због тога што је овде у питању религиозна свест, не постаје овај злочин злочин против релпгије, јер ако би се ово схватање усвојило онда се не би добио прави појам кривоклет- * ства. С тога је право тога времена и сматрало да кривоклетника као рушиоца извесне правне обвезе треба казнити као фалзификатора јавне исправе. 1 Ово свакојако још и с тога. што је заклетвом свршавана извесна исправа и оверавана од надлештва пред којим је учињена, те је и лажност исказа у исправи, кривоклетство, сматрана као лажна исправа —• или превара. Тако исто узимали су и други научници тога доба да је кривоклетство једна врста преваре или злоупотребе поверења." 2 Кривоклетство је сматрано као превара због тога, што се известан неистинит факт представља као истинит, што се ствара тим представљањем обмана, а ова обмана као превара сматрана је за злочин управљен против правосуђа по ^гоме, што се њом доводи у опасност правичност судских одлука." Таква превара, названа кривоклетством по овом праву обухватала је у себи двоје.: право кривоклетство (рејега&о), које се састајало у полагању лажне заклетве, са знањем њене лажности, по учињеном лажном исказу, и клетвопреступништво (регјигшт 111 брес!е), које се састојало у намерној, са знањем учпњеној повреди примљене или заклетвом појачане оовезе. 4 Као што се внди разлика је између ова два дела долазила од момента иолагања заклетве, и прво дело је кажњавано строже, а друго блаже, несумњиво с тога, што се у првом случају претпоставља већа кривчева поквареност, кад се у последњем моменту лажно заклиње, док се веровало, да је та поквареност мања кад сведок лажно сведочи после, пошто је положио заклетву, да ће истину говорити. Као извор немачке казнено - правне науке тога доба служили су бољи законици, који су постигли да њихову правну 1 Реиегћасћ — МШептшег 1ос. сИ. стр. 680—694. 2 Ја^етапп, Сппппа11ех1коп пасћ (1ет пеиез^еп 81апс1е с1ег бенећ^е1>ип§, 1854. стр. 472. 3 ТШ1о, бга^езсћисћ 1'иг Даз СЈгоззћегго^Шт Васкп е1с. 1845 стр. 405. 4 Реиегћасћ — МШегтаЈег ор. с11 стр. 689.