Branič

КАЗНЕНО ПРАВО

139

објављен у неким територијама и у неким је дао повода т. зв. дуелским мандатима. Опште пруско право претило је још казном смрти мачем и на точку, прикивањем слике побеглога на срамни колац и кажњавањем чак тада, и кад није било убиства, десетогодишњим или доживотним заточењем, такође губитком племства и грађанске части. Баварски казнени законик од 1813. не говори ништа о дуелу. Текједоцније време донело законе, који покушавају да двобој сматрају као особити злочин. II. Оцена. 1. Не слаже се са јавним поретком, да појединци своје спорове оружјем расправљају. Принцип: Уо1епИ поп Ш шјииа не примењује се дакле овде, и двобој се не може ставити у случаје, који се казне на тужбу прпватних лица, већ у оне, који се ислеђују по званичној дужности. Али казне опште телесне повреде и убиства нису подесне за двобој. У колико је он у ствари борба зачаст, мора се са тог становишта ценити и оним казнама казнити, које највише штеде част (заточење). 2. Али на оне друштвене кругове, у којима је двобој у обичају, упућујемо озбиљну опомену, да овај неморал напусте. Из ових разлога: а) Без обзира на то, што појединац има да избегава поЕреду јавног поретка, коју двобој у себи садржи, он је противан правичности. Јер прво често претрпи увредилац у двобоју какво зло, које прелази границе увреде; али је даље сасвим случајно, да ли ће увређени бити победилац. Ако он дакле подлегне у двобоју, то добија поред некажњене псовке још и телесну повреду, или изгуби чак живот. б) Али је нетачна и мисао, која служи за основ дуелу да се својом храброшћу доказује часност. Јер нема части без храбрости. Али се често проста храброст налази код најнепоштенијих зликоваца. в) Дуел се противи религији. Ко поштује глас, који му каже: „Љубите ваше непријатеље, благосиљајте оне, који вас куну", не може прпћи принципу, да се увреда мора крвљу прати. 3. Откад је немачки рајхстаг 21. априла 1896. г. једногласно одбацио двобој то је стабло старе предрасуде остало без корена у очима свију. Сада има одговорна немачка ца-