Branič

ДРЖАВНИ САВЕТ

74б

ступак при вотирању. Међутим као што је важно Савету дати право вотирања, тако је исто важно, исцрпним одредбама онемогућити, да се воља Савета може да фалсификује. Наш законодавац није водио о томе рачуна. Можда тада још није нн постојала потреба за тим. У свему је вотирање изједначено са доношењем ма каквог законског решења. При решавању закона тако се исто поступа као и при избору најнижег саветског чиновника, кога треба предложити Кнезу за постављање.

VI. ОДНОС ИЗМЕЂУ ЗАКОНОДАВНЕ В/1АСТИ КНЕЗА И САВЕТА. 94. — Из овога што је до сада речено види се, да законодавна власт Кнеза и Савета није увек била иста. Кнез ]е увек имао право да закон потврђује, пошто га је Савет изгласао, а Савету је увек признато право законске иницијативе и право вотирања. Међутим та су права бивала час ширег час ужег обима те је с тога потребно ради бољег разумевања законодавне власти Савета, учинити упоредни преглед права ова два фактора законодавне власти. 95. — 1. По Уставу од 1838. год. и закону од 1839. године Савет је једини имао право на законску иницијативу; Кнез није имао тога права. Кнез је могао само опоменути Савет или изјавити своју жељу, да се донесе такав закон. али сам није могао израдити законски пројект и послати га Савету на решење. Он је унраво то могао учинити али не у ономе смислу, како се врши право законске иницијативе, јер о томе пројекту Савет не би морао решавати. С друге стране Кнез је имао право апсолутног вета. Његово право да одриче потврду законским пројектима изгласаним од стране Савета, било је неограничено. Он је могао одбити потврду свакоме изгласаноме пројекту, ма колико га пута Савет упућпвао њему на санкцију. Тешко је рећи, ко је од ова два чиниоца законодавне власти био моћнији у законодавству. Кнез је могао одбити сваки законски пројект, који би могао сужавати његова права; али није имао начина, да донесе какав закон, којим би своја права проширио мимо вољу Савета. Тако исто Савет није могао без одобрења кнежева присвојити себи какво право;