Branič

754

Б Р А Н II Ч

су попечитељи. Чл. 16. Устава предвидео је да чланови законодавног тела могу бити сем оних који су постављени и други по своме положају. Тога има и у уставима других држава. У томе случају мандат није везан за личност већ за положај. Сасвим би други положај био, кад би Кнез поставио за попечитеља некога, који је већ саветник; у томе случају лако је разумети, да се министар враћа на своје место у Савет, кад да оставку на министарски положај. 109. — Законом од 1858. год. потпуно је одузето право Кнезу, да министре бира ван Државног Савета. Према томе Кнез мора у сваком случају, било да је министар дао оставку, умро или лишен звања судском пресудом, увек на упражњено место за министра поставити саветника. Кнезу је остало •само формално право да указом поставља министра. Но кад се то кнежево право упореди са постављањем министара у парламентарним државама, видеће се, да је оно ипак ширег обима, но што је право монарха, да поставља министре. 11о парламентарној пракси монарх не може поставити за министра-председника другога, до вођу оне партије, која има у парламенту већину. Ако је пак у питању попуњавање само једног портфеља ствар је шефа кабинета, ко ће то место заузети; владару је остављено само формално право, да или потпише указ о поставци или уважи оставку кабинета. Јасно се види ово: парламентарна пракса не само, да је одредила један круг (законодавно тело) из кога шеф управне власти мора да поставља себи министре, већ је у сваком случају •одредила и индивидуелно кандидате, који једино могу бити министри. По закону од 1858. године Кнез је био у бољем положају. Он је само морао узимати попечитеље из Савета. -али бар у томе није био ничим ограничен, јер је могао бирати међу саветницима оне, које је он хтео. Ова разлика је последица тога факта, што по Уставу од 1838. године није била влада онако организована као што је то случај у државама парламентарног режима. 110. — Стање је у кнежеву корист променио закон од 1861. године. Потпуно је одбачен принцип из закона од 1858. године а усвојено начело, које истиче из теорије о подели и независности државних власти а које се потпуно поклапа са праксом у државама апсолутистпчког режима. Кнез је по томе закону постављао министре по својој вољи као и све •остале државне чиновнпке.