Branič

Број 1.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 7.

десити да је непознато место становања познатог наследника, који је, по закону, позван на наслеђе. б.) Други је случај: кад је непознато, ко од покојникових сродника, по закону, треба да дође на наслеђе његове заоставштине, било што је уопште непознато да ли покојник има сродника, било да се познати сродници, који су по реду позвани на наслеђе, нису јавили у одређеном року суду, или су се јавили, али су одбили пријем наслеђа, — те се не зна и не може да утврди ко, по законском реду наслеђивања, треба да пође на наслеђе. То се види из одредбе чл. 94. Неспорних Правила: „Кад су наследници непознати, или су познати, али се у одређеном року Суду не јаве; или ако они, који су пропустили овај рок, не би хтели свој припадајући део наслеђа да приме, судија ће онда поставити маси браниоца и по званичној дужности позвати непознате наследнике огласом (образац III) да се за годину дана јаве и своја изјашњења о примању наслеђа поднесу, итд". Судска пракса увела је позивање огласом преко новина „непознатих наследника" још и у једном трећем случају. Стојећи на гледишту, да се објављени тестамент покојников увек мора, саопштавати сродницима умрлога, који су позвани, по закону, на наслеђе његове заоставштине, — наши судови, кад не може да се, ни на који други начин, сазна, ко су најближи сродници покој икови, позивају огласом преко „Службених Новина" „сваког оног који би по каквом год основу полагао право наследства на имање умрлога да се за годину дана од огласа јаве старалачком судији (?) итд". Та пракса, према ономе што је већ горе речено, нема подлоге ни у једној одредби Неспорних Правила, и има за последицу излишно развлачење расправа заоставш инских маса Заоставштински поступак наређује позивање огласом преко новина, као што је речено: или кад су презумтивни наследници сасвим непознати (чл. 94.), или кад су презумтивни наследници (све једно било по тестаменту, било по закону) познати, али се не зна где бораве (чл. 97). Кад је покојник оставио тестамент и по њему презумтивке наследнике, онда се зна ко су наследници, те се не може рећи да су непознати. Може бити непознато само место њиховог боравка, али то је друга ствар, за коју је предвиђено поступање у одредби чл. 97. Неспорних Правила.

Сродници покојника, који је оставио тестамент и по њему презумтивне наследнике, и ако су, по законском реду наслеђивања, позвани на наслеђе, нису наследници. На што онда њихово позивање огласом преко новина да се јаве Суду у року од године дана? — Да им се саопшти тестамент и тиме пружи могућност за изјаву, да ли су објављеним тестаментом покојниковим задовољни или не, и за евентуално вођење спора против тестаменталних наследника за уништај тестамента ? Сродници покојникови, позвани на наслеђе по закону, аконису означени тестаментом за наследнике, дужни су да се сами старају за заштиту својих евентуалних наследних права. Ни Грађански Законик, ни Правила за Поступање у Неспорним Делима не стављају у дужност суду да се стара ех оШсш о заштити евентуалних наследних права сродника покојникових и да им саопштава његов објављени тестамент. Постоји само један изузетак: ако умрли има малолетне деце, којој није тестаментом ништа оставио на име наслеђа, или им је повредио законски део наслеђа, суд је дужан да о томе извести стараоце малолетника, да би ови предузели потребне мере за заштиту законског дела наслеђа деце умрлога (§ 477. Г. 3. и чл. 123. Н. П.). Даљим сродницима покојниковим, који су, по закону, позвани на наслеђе, тестамент се не мора саопштавати, нити их суд може, по службеној дужности, увлачити у распрзву, ако су тестаментални наследници постављени за наследнике тестаментом, по садржини и по спољашњој форми, законито направљеном. У чл. 89. Неспорних Правила изреком се каже: „За кога се по казивању сродника, или других способних сведока, може узети да је по тестаменту уредно начињеном наследник тај ће се дотле за законог наследника и сматрати докле то други или ближи сродници не оспоре или противно не докажу". Сродницима покојниковиљ, који нису сазнали, за времена, за смрт његову и расправу судску о његовој заоставштини, остаје право да тужбом траже уништај тестамента, кад буду за постојање тестамента сазнали, све дотле док им та тужба не застнри. То им право даје одредба § 937. Г. 3.: „Ко мисли да има право несаопштени му тестамент уништити тај мора за три године то код суда захтевати, иначе ће му право застарети. Време застарелости и за уни-