Branič

Страаа "§2.

Број 5

своје право по том закону —- чл. 148 неспор. правила„ ... Но по незадовељству заступника тужене стране, Скопљански Апелац. Суд, пресудом својом од 18-11-1925 г. Бр. 3676, поништио је горњу пресуду првостепеног суда и пресудио: да се тужилац Т. од свога тражења, као неумесног одбије. Разлззи Скоп. Апелац. Суда су ов»: У овом конкретном случају питање је о наслеђу заоставштине пок. С., који је умро још 1907. год. Пок. С. умро је за време владавине турског закона, што је тужилачка страна у тужби и на рочиштима признала, те се и спорно питање има расправити по ондашњем закону, како се је и расправило између парничара по гласу уверењз од 21. октобра 1 20 год. Бр: 6733. Ово у толико пре што је у § 7. грађ. зак. усв јен принцип да закони немају повратне силе. Немају је нарочито кад су у питању стечена права која би се новим 3' К јном могла вређати. По том начелу о неповратној сили закон 1 и спорно наслеђе као интестатско, које се управља по онзм закону, кад је наслеђе отворено а то је моменат смрти оставиоца пок. С., има се расправити по закону Отоманске царевине, који је важио 1907 год кад. је умро пок. С., чије се наслеђе овим спором и тражи, а који је закон тада био домаћи на овој територији присаједињеној нашој Крлљевини, те је суд погрешно применио на спорно наслеђе прописе нашег грађ. закона. Право тужене К. отворено је и прибављено 1907. год. кад је њен отац речени С. умро, независно од тога да ли је она ово право које јој припада по турском закзну према фетви приложеној уз одговор на тужбу, од тога доба деобом или иначе ужива т а, јер је од њене воље зависило хоће ли употребити ово своје право, које јој је закон признавао и~и не. Опште познатаствар је, да је и међу хришћанима о наслеђу расправљено по турском закону, што је у духу чл. 5 тач. зак. о изменама и допунама у закону о устројству судова и сад кад се на ова наслеђа, која су прибављена индивидуалним вољним радњама под свима законским погодбама оног времена, кад су извршена, применио наш законик, не само што би се реметио правни поредак већ би и живзт и имања грађана били литени сваке гарантије, и неби било правне сигурности у имовно—правним односима грађана. На спорно наслеђе има се применити турски закон и по томе, што је исказом незаинтересованих сведока Јање Тасића, Ниче Маринковића, Анђела Стојиљковића, Стојана Икића и Ниче Тасића, чије је исказе овај суд слободно ценио у смислу § 213. грађ. Суд Пост, утврђено једа је ово питање деобе заоставштине пок. С.

— расправљет још 1908. год. између туженеКате као кћери пок. Стојана и маселтеж. Аритона за време малолетства тужиоца Трајка кога је заступала у деоби овој његова мати као природна заступница. Том деобом тужена Ката је добила баш ово спорно имање изложено у судском увиђају и реферату првостепене пресуде. Овим сведоцима суд потпуно верује зато, што је њихов исказ категоричан и једногласан, док међутим сведоци на које се позива тужилачка страна о негативном факту, потврдили су самода је по наредби српске комитске организације вршено неко мирење између тужиочеве мајке С. и мајке тужене К., но њихов се исказ. не подудара међусобно ни у погледу датума па ни у погледу осталих појединости, самог догађаја, због чега Апелациони Суд сведоцима тужиочевим није ни придао никакву важност. Ни законодавно гешење од 22. авгусша 1844. год. вН. 1131. збор V стр. 311 уз § 7 грађ. зак. не може се односити на овај случај, где је пашане о наслбђу заоставшшане пок. С., арема напред наведеном, расправљено и десринитивно окотано деобо.и још 1908. год. за време влагавине турског закона који признаје и кћерима право на наслеђе и опредељује чак и квоту. Ово законодавно решење могло би се применити на оне правне случајеве који, пре доношења истога нису још били регулисани једним законом али у овом конкретном случају не би могло имати повратне силе, јер је питање о наслеђу било отворено и расправљено у доба кад. је већ један закон постојао и важио. Према томе, кад тужена К. држи и ужива спорно имање по основу наслеђа од оца С. ао сили закона који је важио у времену отварања наслеђа, онда је и тражење тужиоца Трајка, да му се наслеђе на спорно имање досуди по српском закону, неумесно и противно §-у 7-ом нашег грађ. законика, па се зато од истог има одбити, с тим да је дужан платити и трошкове туженој страни § 98. грађ. Суд. поступ. и § 800. грађ. зак. Касациони Суд, у своме Ш-ћем одељењу оснажио је, већином гласова, напред поменуту пресуду Апелац, Суда и на тај начин је окончан овај интересантан спор. Али се неможе поуздано рећи: да је се овим утврдила стална пракса у овоме суду, т.ј. да ће се у будуће сви слични случајеви на овај начин расправљати, будући је овакво мишљење било само тројице судија у поменутом одељењу, а мишљења судија из других одељења остаће непозната све дотле док овакав предмет не буде дошао на расправу пред какво друго одељење или још боље, пред Општу Седницу Касац. Суда.