Branič

Број 5.

Страна 93

Од интереса је овде навести и одв. мишљење 'једнога судије из „мањине", које у глзвном. гласи: Апелац. Суд није ценио све доказе изнет« у овом спору, а које је прзостепени суд оценио а то је био дужан да учини по § 305 т. 7. грађ. пост. Сведоци тужилачке и тужене стране не слажу се међу собом, а суд их није суочио, противно § 230 грађ. пост, иако је на исказу сведока спор оасправио. По чл. 5. I. зак. о Устрој. Судова, спорзве о наслеђу треба судити п} обишју , а Апелац. Суд судиоје по турском закону, равнајући га обичају, а кад би то била „ноторна ствар," онда би законодавац предвидео турски закон, а не обичај.-Но баш кад би се овај спор имао расправити по закону турском онда је требало то учинити по те;<сту закона, а не по ф тви, која нема датума, и коју противна страна не признаје, те не може заменити текст турског закона." Најзад ради потпуности, обраћамо пажњу на наш ранији чланак, који смо објавили у „Архиву" од 25. маја 1923. г. на стр. 305, под насловом: „ Један слушј расправе аишања о наслеђу отвореном за време турске владавине у нашим јужним крајевима Др. Јанићије Јзвановић. О заштити државине по иашем грађ. законику. (§ 201. и 208. грађ. зак.) Тужилац Ј, представио је суду: да је после смрти његовог стрица К. све стричево имање остало на уживању код иокојникове жене М. и да је после Схмрти њене образована маса у коју је уписато и извесно имање његовог пок. стрица, које је имање пок. М. за време окупације, продала С. која је опег тражила да се ово имање не исписује из списка пописа масе пок. М. пошто је њена својина; да ,'е решењем судије за неспорна дела упућен на парницу те да тим путем докаже да спорно имање није својина пок. М. Тужећи купца С. поднео је као доказ уверење општинског суда из кога се види да спорно имање никада кије било својина пок. М. већ пок. К. а на рочишту се позвао и на сведоке Н. Ј. општинског чиновника који је попис вршло и који би дохазао да је мотив за увађање спорног имања у списак пописа масе М. био тај, што се својина претпостављала дугогодишњим уживањем и државином М. као удовице пок. К. Првостепени је суд нашао: да нема места и" спиту сведока, јер се из списка пописа М. масе види, да тај сведок нлје ни у чему учествовао приликом састава списка пописа; да тужилачка страна ничим није доказала да је спорно имање које ,е ушло у масу пок. М. несумњива својина

пок. К. а она је то дужна учинити; да је неумесан навод тужилачке стране да ј? поднетим општинским уверењем доказано да је спорна земља својина пок. К. јер: 1) Уверењем Општин. Суда не може се доказивати својина непокретности ■— § 292 гр. зак. већ само тапијом или уговором код суда потврђеним — законод. решење од 12 априла 1850 г., и због тога што 2) општинска власт није надлежна да издаје таква уверења — чл. 97. зак. о општ. и § 6 гр. поступ.; 3) и кад би општински суд био надлежан за издавање таквог уверења, ипак ово уверење је без вредности у овоме спору, јерје исто општ. суд издао по изјавама сведока а не по личном сазнању, а сведоибе сведока су невредеће, пзшто је вреднсст спорне земље већа од 200 дин. — § 242 гр. пост. Са ових разлога првостелени је суд пресудио: да се тужилац Ј. одбије од овог решења. Апелациони суд одобрио је ову пресуду првостепеног суда. Али, по жалби тужилачке стране II одељење Касационог Суда од 1 априла 1924 г. број 3151 поништило је ову пресуду Апелационог Суда са ових разлога: Неправилно је Апелациони Суд одобрио пресуду првостепеног суда, која је изречена на непотпуном извиђању — § 166 гр. пост, јер је суд претходно требао да испита и сведока Н. на кога се тужилачка страна позвала, па ако би овај утврдио ранију државину спорног имања, онда би та ранија државина давала на основу § 222 и 223 грађ. зак. претпоставку о својини тог имања, те би овакво сведочење, уз допуну клетву, могло изменити стање ствари које је за сада нађено да постоји, Мишљење Суда, да испиту поменутог сведока нема места, зато што се из поднетог списка не види да је он учествовао у састављању тога списка, невредећеје са напред наведених разлога . . .. Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је, по закону, дао ове противразлзге, које, због њихове важности цитирамо у целини: У нашем грађ. Законику постоје два наређења о заштити државине, и то §§ 201 и 208 грађ. зак. Из оба прописа јаснз се види да законик признаје државнину двојаку заштиту: самоодбрану као ванредну (аг§шп из речи: осим ако није на одбрани или гоњењу — § 208), и судску помоћ као редовну заштиту —• §§ 201 и 208 гр. гак. Али ову редовну судску заштиту наш законик признаје државини као таквој самс у начелу, јер у њему па ни у законику о грађ, поступку нема више никаквих наређења, којг би изближе наређивала практично извођење те државне заштите. Оскудица таквих наређења V јесте узрок што су у нашој судској пракси сас вим непознате државинске тужбе, као засебн«