Branič

Стр. 172.

„Б РАН ИЧ"

Број 9. и 10.

Но врло често, говорник има дужност не само да утиче на разум човеков, да га дакле само убеди у истинитост онога што износи; већ има, у више прилика, и потребу да га узбуди , да утиче на његову вољу и активност, да га, дакле, покрене и да уради оно што говорник од њега тражи. Има људи, који сматрају, да су нпр. врлина и правда заиста достојне сваке хвале и пажње; али нису, у исто време убеђени да треба што год са своје стране и да учине како би се та врлина и правда задовољила. (Наклоност се може, у извесној прилици, бунити и ако је разум задовољан). Да би и то постигао, говорник мора да се обрати страстима, мора да прибегне уобразиљи, мора да говори „од срца-срцу". Према изложеном можемо разликовати три степена говорништва: први и најнижи степен је онај, који циља само на то да се говорник допадне слушаоцима. Такви су у опште: панегирици, инаугурални говори упућени великим људима и друге харанге те врсте. Али, ипак, ако пада у очи, да говорник циља само на допадање и хвалисање, у великој је опасности да његов говор буде досадан слушаоцима и да на тај начин промаши свој циљ. Други и виши ступањ говорништва је кад говорник циља не само да се допадне, него и да обавести, поучи и убеди, кад је његова вештина говора употребљена на то, да се отклони каква штета или уштрб што постоји против њега и његове ствари, бирајући најсигурније аргументе, које износи највећом снагом и у најбољем реду, изражавајући се великом уљудношћу и лепотом стила; и тиме нас расположи да донесемо одлуку или да прихватимо ону страну његове ствари, коју хоће да нам изнесе. Такав начин говора поглавито се употребљава у т.зв. говорништву пред судом. Ово говорништво обухвата: 1) оптужни говор (ге^шзИоЈге), којим се државни тужилац стара да докаже кривичну одговорност окривљенога; и 2) говор одбране, изговорен пред судом од стране адвоката-браниоца окр. да би одбранио права свога клијента или утврдио невиност његову. Трећи и највећи степен говорништва је кад се већом силином дејствује на душу човекову, тако да нас говорник не само убеди и веома заинтересује, већ толико потресе и узбуди да смо готови да све урадимо што год он од нас захте: наше се страсти тада буде заједно са његовим, ми улазимо у сва његова узбуђења; ми волимо

или се гнушамо, саосећамо дакле онако како нас он инспирише и готови смо на одлуку да што одмах учинимо свом снагом и жестином. Дебате на јавним, популарним зборовима су најдивнија поља за ову врсту говорника а скоро исто тако и беседе са црквене катедре и парламентарне трибине. У овој врсти говорништва, као што се види, најважнију улогу игра страст. Истина, човек може да убеди, па чак и да приволи слушаоце да нешто ураде, једино резоновањем и аргументима, али онај степен говорништва што осваја и придобија дивљење човеково и што говорнику даје назив правог оратора, никад се није могао наћи без топлине и пасије. Страст, када је у таквом степену да може да запали духове, а да говорника не избаци из управљања самим собом, опште је познато, да је у стању да доведе до усхићења сваку од човекових моћи. Човек обузет великом, јаком страшћу постаје много већи него што је то у мирном стању. Он је пун сазнања о својој већој јачини и снази, он изражава веће осећаје, ствара узвишеније намере и извршује их са одлучношћу и енергијом за шта у другим приликама он не би могао себе сматрати за способног. Може се рећи да је готово с.ваки човек, кад је обузет страшћу, речит; јер он преноси на друге, некомврстом заразне симпатије, своје топле осећаје, којим је он испуњен: сви његови погледи и гестови су убедљиви и природа се овде показује моћнија од вештине. То је основа овог тачног и познатог рим. правила: ако хоћеш да мене распалиш, запали прво самог себе. — „51 ујз те р1еге, <1е1епс1ит ез1 рптит јрзј *ЉЈ". Према овоме и најбоље спремљени говор, са најбиранијим речима, најбољим гестовима и најтачнијим изговором, — неће учинити јак утисак на слушаоце, ако само они примете да је то вешто намештено, спремљено за ефекат, а да топлина осећаја не потиче од срца. Стога ма и најбоље састављена, али читана беседа много мање нас привлачи и загрева, него кад се она изговори напамет, јер се на тај начин, читајући је, губи алузија да осећаји у њој изражени заиста потичу из дубине душе и срца говорника. Очевидно је, да је речитост велики таленат, и да је као што напред рекох од великог значаја у друштву, али се захтева да та урођена, природна генијалност буде појачана и вештином, уметношћу.