Branič

Број 9. и 10.

„Б РАН И Ч"

Стр. 173.

Посматрана као вештина убеђивања, речитост захтева, у своме најнижем степену, здрав разум и опсежно познавање човекове природе; а у своме већем ступњу, она тражи, сем тога, и јаку осећајносш духа, топлу и живу уобразиљу, везану тачним расуђивањем; затим, велику лакоћу језика са грациозношћу изговора и исказивања својих мисли. Од стране више писаца учињена је примедба, да се говорништво налази поглавито у слободоумним државама. Слобода је, веле они, дојкиња правог генија, она одушевљава дух и крепи људске наде, потстиче часно надметање и жељу да се човек одликује у свему добром, па и лепој вештини. По томе, све друге квалификације могу се наћи међу оним људима који су лишени слободе, али никад роб није постао оратор, он је могао да буде само један помпезан ласкавац. Ну, и ако је овакво мишљење, у главном тачно, мора се оно узети са извесним ограничењем. Јер, и под апсолутистичким владавинама, ако су оне цивилизоване и ако потпомажу и потстичу лепе вештине, — т. зв. украсна речитост може знатно да цвета. Пример нам за ово пружа Француска, почевши чак од владавине Луја Х1У-ог и доцније неких владавина, када су изговорене многе одличне придике и изванредно лепи говори, држани приликом свечаних државних и народних светковина, а који су садржавали, не само елегантан стил и ванредну лепоту изражаја, већ многи од њих садржавали су необичну духовитост проткану лепим и смелим фигурама, те су тиме достизали чак до узвишености и савршенства. У старо доба, пре појаве грчких република, о говорништву у правом смислу не може бити ни речи, јер у то доба од народа се и није тражило никакво мишљење, нити је он имао шта да решава, већ је навикнут на слепу послушност својих управљача; он је дакле, само вођен, а не убеђиван. Тек од стварања грчких република, а нарочито од постанка Атинске Републике, говорништво се јавља у свом сјају, заједно са вештинама разне врсте. Атињани беху жустар и ватрен народ, извежбан у јавним пословима и изоштрен честим и изненадним револуцијама противу својихуправљача. Систем њихове владавине беше потпуно демократски; њихово зако-

нодавно тело састављено од чисто народног елемента. Они, истина имађаху Сенат од 500 људи, али носледња инстанца био је јаван народни скуп, на коме су се дефинитивно решавала сва државна питања, те је говорништво, као вештина убеђивања, било у своме јеку; јер је оно имало да вешто доведе у склад интересе друштвене и државне са страшћу и ћудима јавних народних зборова. На тим јавним скуповима, као што је познато, доносили су се закони, одлуке о објављивању рата и закључивању мира, као и о избору свих државних чиновника. Највиша државна звања и почасти, били су приступачни свакоме; ни најпростији занатлилија не беше искључен да заузме место у њиховим највишим судовима и надлештвима. У таквом стању очевидно је, да је говорништво било нарочито студирано и достигло до највећег ступња; јер је било најсигурније средство да се човек уздигне до великог уплива и моћи у држави и друштву. Као први који се беше одликовао међу Атињанима употребом вештине говора Плутарх помиње Пизистрата, као савременика Соломоновог, чији владавински план он сруши. Пизистратова умешност у овој вештини беше га подигла чак до владалачке моћи, коју када беше достигао, ипак употребљаваше са умереношћу. Но Периклес, који умре око почетка пелопонеског рата, беше управо први који подиже говорништво до ненадмашне висине, заиста до такве висине, да не изгледаше да ће га ико после моћи да превазиђе. Он не беше само велики оратор, он беше такође државник и војсковођа, искусан у пословима и вешт до савршенства. Четрдесет година владаше он Атињанима апсолутном влашћу; и историчари приписују његову моћ и уплив, колико његовим политичким талентима, толико исто и његовој речитости, која беше тако снажна, да је обарао све што се испред свега појављивало, и тријумфовао увек над страстима и наклоностима свога народа. Веле да он, као Јупитер, грмљаше када пред сакупљеним народом говораше. — Затим као одлични грчки говорници помињу се,Изократ, Лизијас и Исајус, нарочито овај последњи који је поглавито значајан по томе, што је био учитељ великога Демостена названог краља грчких беседника, у коме је, мора се признати, говорништво оличено у тако великом сјају да можда нико бољи од њега до сада није заслужио