Branič

• Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 215.

монографија г. Вуловића долази да на један исцрпан начин понова истакне ово питање, носећи у себи једно специфично обележје, које се састоји у томе што је, поред осталога, питање о праву државе на смртну казну посматрано са једног сасвим новог гледишта и о томе проблему дата једна нова концепција, и која зато заслужује интересовање. У најкраћим цртама и информативно, ми ћемо да прегледамо излагање ове књиге. После историјског прегледа развоја овога питања и оне велике борбе која се у науци повела у другој половини XIX века, прелази се на питање о томе, да ли се државно Ш5 ришепсН, поред имовине и слободе ноданика, може да простре и на њихов живот т. ј. има ли држава право на живот својих поданика или не. За разлику од осталих теорија истакнутих од браниоца, које су конструисали зато да докажу да држава нема права да кривца казни смрћу, — овде се за доказивање исте тезе узима за основу сама потреба постојања друштва у облику државе. Узима се да је потреба постојања друштва у поменутоме облику, а у односу према кривцу, тачно одређена и да се она састоји у томе : 1° да се кривац казни за своју противправну радњу једним злом које он мора да претрпи, и 2" да ако је он такав да представља опасност г> а мир и правни поредак друштвене заједнице и после издржане казне, да се онда и уклони из друштва. Држава, међутим, вршећи кривично правосуђе, чини то у име и за рачун другога, за рачун својих поданика и њихов заједнички интерес. Следствено, вршећи то правосуђе, она то чини као делегирана, и њена акција као такве, има само да се креће у оним границама које јој одређује сама потреба постојања друштва. Ако држава прекорачи те границе, онда она већ чини нешто бесправно, јер њено право на вршење кривичног правосуђа мора, као и свако друго право, уосталом, да има свога основа. Тај основ то њено право налази у самој поменутој потреби. Границе те потребе уједно су и границе њенога права. А како је та потреба, као што се видело, тачно одређена, и како њу држава може да задовољи у првом делу системом казни, а у другом делу могућим издвајањем из заједнице, то онда као логично излази, да се убијање кривца од стране државе, приликом вршења кривичнога правосуђа, појављује као бесправно прекорачење границе, коју је као што се то видело, тачно

обележила сама потреба постојања друштва у облику државе. Према томе, како је поменута потреба задовољена у тренутку када је кривац онеспособљен путем принудног издвајања из средине по коју је он постао опасан, то онда и право државе да га и убије остаје без икаквог основа. Значи, да држава апсолутно нема права на смрт кривчеву. — То је основна мисао пишчеве концепције при расправи овога проблема. У другом делу монографије, под предпоставком, да држава и има то право, третира се питање, је ли смртна казна уопште казна у кривично-правном смислу, и да ли се њено присуство међу осталим казнама јавља као корисно и као потребно. Питање се расправља <3е 1е§е !еггепс!а, и доказује се да смртна казна уопште није казна јер нема у себи ни један од свих оних елемената које казна, као таква, безусловно мора да има. Доказује се даље њена некорисност и непотребност, а читавим низом примера из историје судских хроника, потврђују се ти наводи. Још један нов моменат истиче се у овом делу монографије: економски и привредни значај појединца и, у односу на њега, негативна последица убијања криваца. У трећем делу своје књиге, писац истиче пигање: каква ће ситуација да настане после укидања смртне казне, с погледом на оне деликвенте који, као непоправљиви представљају увек опасност за друштвену заједницу. Сматра се, да су злочинци, поред осталога, у главноме резултат економских и социјалних неприлика. Према томе поправљање кривца и његово поновно враћање у друштво после тога, скоро је увек могуће, под условом да само друштво то уме и хоће. У случају присуства непоправљивих криваца, предлаже се један специфичан систем издвајања из друштва по издржаној казни. Са излагањем, и ако у кратким потезима,исцрпним и прегледним, са новим концепцијама и аргументацијом, књига г. Вуловића представља један вредан прилог овоме питању које је још увек отворено.

Криминалистичко Удружеље Краљевине С.Х.С. Све до Великог Рата постојала је Међународна Унија за Крчвично Право, која је основана 1889. год. иницијативом Рпп5-а, уоп 1Ј5г (-а и уоп Нате1-а, и која је имала