Branič

Број 11, и 12.

„БРАНИЧ"

Стр. 219.

Београду, 1891., стр. 179.). Приметићемо овде да је претерано рећи да израз кућа, у нашем језику и у нашој историји, има превагу над изразом задруга, израз који је стекао, као ретко који, право грађанства како у језику тако и у повесници Српскога Народа. 2) Чл. 686. Црногорскога Имовинскога Законика гласи: „Свака се Кућа, т.ј. кућна заједница (964, 965), сматра самосталним имаоником, што се год тиче домаћих добара и имовине (966)". Под „имаоником" разуме Црногорски Имовински Законик правни подмет (субјекат), као што се то види из чл. 10. истога Законика. Отуда, чл. 686. значи да је кућа (кућна, домаћа заједница) правно (морално) лице, а у том смислу је и чл. 964. који, у првом одељку, други став, вели: „Кућа је, дакле, као неки одлучени појам за обитељ која се сматра да је носилица укупног домаћег рада и имовине", а у другом одељку м ппе: „ Кућа је неподијељена, те се она сама и сматра имаоником (686)". Међутим, као што знамо, у Српском Праву је спорно да лије Породична Задруга правно (морално) лице или не, и ми, шта више, узимамо да она у том Праву није правно лице. [СоШга: А. Ђорђевић, Систем Привашнога (Грађанскога) Права Краљевине Србије, прва књига, прва половина, Београд, 1893., стр. 297.)]. Према томе, по Црногорском Имовинском Законику, власник је добара кућне (домаће) заједнице или куће сама заједница, кућа, а нису то поједини члаиови заједнице : својина је ту, све дотле док заједница траје, колективна а не индивидуална. И ово не вреди само за стара добра (из старине), за старину, већ и за добра нова (приновљена), што јасно излази из чл. 688. тога Законика у чијем првом одељку стоји: „Ни мушки ни женски чланови куће немају у опште, сами по себи, право да трудом својим себи теку особине (967, 968), јер сав добитак који долази од њихове радње, док су у заједници, припада Кући". 3) Отуда и пропис чл. 695. по коме: „Ниједан кућанин није властан продати, ни другим каквим уговором уступити дио који има у домаћем имању, док год неодијељен живи у домаћој заједници". Пошто је, за трајања заједнице, ова, као правни подмет, власник кућних добара, то је разумљиво да ниједан члан заједнице (кућанин) нема права располагати, уговором, било једним одређеним добром заједнице било неким идеалним (аликвотним) делом свих или не-

ких делова домаћих добара ( соп1га: Српско Породично Задружно Право: §§ 515. и 521. Г. 3., §471. тач. 4а. Г. С. Пост.): нико нема права располагати оним што није његово. Тек када се један кућанин одели, може он располагати оним што му, деобом, падне у део: он је сада од тога правни подмет и власник. 4) Ипак, од правила да је домаћа заједница једини господар домаћих добара, учињен је изузетак у чл. 703. који прописује како ће се поступити, када је један кућанин лично дужан, т.ј. када је његова обавеза таква да за њу Кућа не одговара, а то је, у начелу, сваки дуг који је један кућанин учинио без овлашћења старешине и заједнице (чл. 696. „За дугове појединих кућана, учињене без овласти старјешине и Куће, одговара сам кућанин дужник; за таке дугове Кућа никако одговарати неће, н' ако је и у колико је од тога какве користи имала". За случајеве у којима још, осим овога предвиђенога у последњој реченици наведенога члана, одговара Кућа за обвезе кућанина преузете без овлашћења старешине и Куће, видети чланове 607. а 702.). Овај пропис (чл. 703.) јесте једно одступање од правила да је домаћа заједница правно лице, јер, по том правилу, лично задужење члана заједнице, онако исто као ни правни послови из чл. 695., не би могли имати дејства на заједницу и њен правни живот: поверилац члана - дужника био би принуђен да чека да тај члан иступи из заједнице па да се може из његовога дела наплаћивати, а пошто је у опште то иступање ствар слободне воље члана-дужника (његово је право да се одели када он хоће а не када би његов поверилац то желео), онда би, следствено, моменат наплате повериочеве био, у том случају, сасвим неизвестан, узимајући да члан - дужник нема никако или нема довољно своје особине. Међутим, овако није: и заиста, по чл. 703., у једној таквој претпоставци, Кућа би била дужна оделити од себе члана - дужника, иначе, ако она то не би учинила у року од два месеца од када је поверилац то од ње тражио, сматраће се да је Кућа примила на себе дуг чланадужника (чл. 703. одељак 2.: „Ако кућа не би хтјела одијелити такога члана-дужника, онда већ самим тијем узимље на се сав његов дуг, и колико год би он прелазио вриједност његова дијела, треба да га Кућа за њ потпуну намири, од скупног домаћег иметка" ; одељак 3.: „Узимље се да Кућа неће да одијели члана-дужника, кад ду-