Branič

Стр. 220.

„БРАНИЧ"

Број 11» и 12.

житељ, преко суда, јави домаћину искање о томе а овај за два мјесеца то не учини"). Дакле, овде лични поверилац једног чланадужника долази до наплате своје тражбине, одмах, онако исто као да је његов дужник какво инокосно лице. Разлика је, према томе, велика између случаја нормиранога чл. 703. и онога из чл. 695.: по овом последњем пропису, дакле, ако један члан куће отуђи свој део, нити је кућа дужна оделити члана-отуђиоца нити његову обавезу на се узети, а, тако исто, овај члан не мора тражити деобу да би прибавиоцу предао отуђени свој део: прибавилац има да чека да се члан-отуђилац, ако и када то буде хтео, одвоји од заједнице. Ми, разуме се, апстрахујемо овде питање да ли је закључени уговор у опште пуноважан, будући је отуђена ствар туђа, то јест домаће заједнице као правнога лица а не члана-отуђиоца: као што је познато, ово питање није расправљено на исти начин у свима законодавствима, на пр., по Француском Грађанском Законику, чл. 1599., продаја туђе ствари јеједан рушљив (аппи1аћ1е) уговор: рушљивост је ту само у корист купца (В. о овоме питању, наш рад: О уговору о продаји и куповини, Београд, 1920., стр. 10.—12.). Тек и само онда када кућа спадне на једно чељаде може ово „слободно располагати свим кућњим имањем, као што би својом властитом особином", али и то само дотле „док, умножењем кућних чланова, снова не постану примјењива правила која се излажу у овом раздјелу, и која стежу ту слободу": чл. 707., други одељак. Трећи одељак овога члана нормира права жене која је остала једина у кући (самохраница) а „која се није у тој кући родила, него њеним чланом удадбом постала". 5) Црногорски Грађански Законик сматра као Кућу (домаћу заједницу или задругу) и ужу породицу т.ј. породицу која се састоји само из претка (оца, деда ит.д.) и његовога потомства (синова, унука итд.), противно нашем, Српском, Задружном Праву у коме, као што је познато, задруга претпоставља једну сложену породицу: дакле, у том Праву, задружнога односа нема у простој породици, бар у колико је реч о старим добрима (старини) и онима која су стечена пре 21. године потомака (ово је претежно мишљење); таква породица се код нас, у начелу, сматра инокосном. Законик Црногорски је усвојио горњу установу с обзиром на Обичајно Право по коме, како је то Др. Валтазар

Богишић, редактор тога Законика, утврдио (в. његову већ наведену расправу о Инокосној Породици), и проста, само од претка и потомака састављена, породица сачињава задругу (разуме се, ако су и остали услови за то испуњени: заједничка имаовина и заједнички живот и рад). 6) У Црногорској Породичној Задрузи, старешина има, свакако због самога карактера те задруге, већу и ширу власт него старешина наше задруге. Јер, чл. 691. Црногорскога Законика овако се о томе изјашњава: „Домаћин заступа Кућу и домаћу имовину пред судом и према осталоме свијету. Што год он као старјешина законито са трећима углави, бива да је то урађено за саму Кућу, тако да она од тога постаје дужитељ или дужник " (курсиви су наши). Из овога излази да задружни старешина у Црној Гори има законско овлашћење не само за акте управљања већ и за акте располагања, под условом да је поступио законито, а када, пак, он не поступа тако већ незаконито, то се види из првога одељка нареднога, 692., члана где стоји: „Кад би домаћин штогод зломислено и кријући с ким углавио, на штету Куће, а други уговорник знао за то, Кућа се може одрећи углављенога на тај начин посла". Као што из овога прописа излази, Црногорски Грађански Законик не одређује границе старешининој власти на један објективан начин (т.ј. нормирајући које правне послове он може пуноважно за кућу предузимати а које не) већ на један начин субјективан (према доброј или рђавој намери старешине у погледу правних интереса куће). Шта више, да кућа не би била везана старешинином правном радњом, није довољно да је старешина радио „зломислено" већ је потребно још и то: да је друга страна (она са којом је старешина свршио један правни посао) знала за старешинину та1а Шез према кући. А како се ђопа Шез у опште претпоставља, то терет доказивања да је старешина тако, то јест зломислено, делао и да је старешинина зломисленост била другој страни позната лежи на кући, као што стоји у другом одељку истога, 692., члана („Ипак, ко тврди да је за незаконито дело домаћиново знала друга страна, тај то и доказује, иначе опрека кућне чељади ни такога посла не слаби". В. овде још и чланове 694. и 698.). 7) Црногорски Законик је у опште, код установе задруге (домаће заједнице), опширнији и јаснији од Српскога Грађанскога

,