Branič

Број 11. и 12.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 221.

Законика). Он, Црногорски Законик, има 28, већином дужих, чланова, док Српски Законик садржи, у главном, 24, махом кратких, параграфа, тако да је први Законик, извесно, бар два пута већи, овде, од другога: Ми ћемо, у прилог тога, навести два три, важнија, примера. а) Српски Грађански Законик има о особини само један пропис, § 509. (ако апстрахујемо § 511. са његовим Законодавним Тумачењем од 7. Фебруара, 1847. год.). Тако, он не говори о читавом једном реду особина а на име о оним особинама о којима је реч у другом одељку чл. 968. Црног. Законика, где се каже: „Напротив, оно што год домаћем члану ко дарује, или му по нечијој смрти остане (967), бива права особина тога члана (689), јер му је без труда допало". б) Наш Грађански Законик не предвиђа случај када неко стече, живећи у задружној кући, не трудом већ срећом (на пр. игра, опклада и т. д.: §. 511. са својим Тумачењем од 1847. не тиче се тога случаја), док, међутим, Црногорски Грађански Законик има, за то, једну изречну и веома интересантну одредбу, ону у чл. 968., други одељак, други став, у коме се вели овако: „Истина, без труда дође и оно што ко срећом нађе или добије, а што, по правилу обичаја, такође Кући припада. Али то бива ради тога што Кућа носи и штету од несреће својих чланова". в) Црногорски Законик нормира и питање: да ли је особина оно што један члан куће добије смрпу (наслеђем) кога свога задругара, и нормира га одречно, у чл. 967., други одељак, где стоји: „Кад се, дакле, смрћу каква домаћег чељадета умножи право, на ту скупну кућну имовину (т. ј. повећа се део живога члана у кућној имаовини), каква другога члана исте Куће, јасно је да то умножење, и ако засијеца у његова имовинска права у опште, никако му особином не постаје". Ми мислимо да би, за сличан случај, ваљало усвојити исто решење и у нашем праву. (Можда би се дала у том смислу навести одредба § 516. Српскога Грађанскога Законика: „Смрт старешине, или кога другог из задруге, стање и одношај задруге и смесништва имања не мења. Све остаје опет по старом"). г) Српски Грађански Законик не садржи ни одредбе о томе да ли и у колико задруга одговара за шшете које би, било старешина било који други задругар, нанео коме изван задруге (§§ 513. т ппе и 514. не односе се, у главном, натопитање).

Црногорски Законик, међутим, има о томе два, доста детаљна, наређења, а на име: чл. 700. и 701. Чл. 700. поставља, у првом одељку, правило: да, ако које домаће чељаде учини коме штету „недопуштеним дјелом", тада штету „нзмирује сам учинилац од своје имовине, ако је дјело, од ког штета полази, било од објести учињено..." (дакле, случај с1о1из- а). Други одељак истога члана одређује, када ће ипак одговарати за штету цела Кућа, мада је ову нанео само један њен члан на начин у првом одељку описани (а то је када је дело укућанина било „у свези са кућним послом, са обраном њена имања или части . .."). Чл. 701., под в), изриче правило да, ако штета потиче од дела које је било „нехотично" (случај си1ра Ша или си1ра /ет) одговара кућа. Остале тачке овога члана набрајају још неке специалне случајеве када цела кућа сноси одговорност за штете причињене неком трећем лицу од стране једног њеног члана. 8) И Црногорска Задруга је дељива, по слободној вољи њених чланова, дакле и поред тога што је она правно лице и што је њена својина колективна. Дељивост обухвата не само приновљена већ и стара добра (старину, стожер). Да је овако, то излази из чл. 695., 697., 703., 965. (одељак 2. „Ко од чланова у Кући рођених из ње иступи, било браком било дијелом, он престаје бити домаћи члан у овом смислу"), 966., 967. Дакле, ни Домаћа Заједница из Црногорскога Законика није она и онаква колективистичка заједница у којој су поједине генерације биле само једна врста фидеикомисарних уживалаца (фидуциара), без права да породична добра отуђе односно задуже као ни да их поделе, онако како је то било у Породичној Задрузи Старога, Обичајнога, Српскога Права или у ранијим аристократским породицама. Данас, пак, како у нашој тако и у Црногорској Задрузи, један члан задруге, осим права која има у погледу уживања задружних добара (т. ј. „права на храну, одјећу, обућу, становање; право на опрему при удаји и т .Д.", чл. 966., први одељак, Црногорскога Законика), сваки члан задруге има још и право на деобу, и то право обухвата, као што је већ торе речено, и старину као и принов (§§ 512., 522., 527. Српскога, чл. 695., 697., 703., 706., 966.: „право на одређени дио заједничке имовине при деоби", Црногорскога Грађанскога Законика). Чл. 706. садржи, за случај деобе, једну врло корисну одредбу (какве нема у Српском Грађанском Законику), а то је одредбу одно-