Branič

Стр.. 228.

„Б Р А Н И Ч"

Број 11. и 12.

послови — тагсће Ае ЉитНиге или Ле 1гагаих риШсв. На њој је самој да оцени хоће ли у закључењу уговора поћи једним или другим путем. Ваља напоменути, да је француска администрација, ретко од овог правила одступала. По правилу, она је при пословима ове врсте бирала овај други пут. Далеко би нас одвело кад би се упустили у суптилнију анализу овога питања, а и време нам то не дозвољава. Ми смо сматрали за дужност, да изнесемо пред Вас ову интересантну новину у француском јавном праву, и да Вам за тренутак скренемо пажњу на то, да је старањем оваког једног правног института као што је административни уговор на један непосредан начин указано да су у пракси могући уговори и у унутрашњем јавном праву, једно схватање потпуно противно не само досадањем правном искуству већ и утврђеним принципима у науци јавнога права. Као што се види, живот који неумитно тече, и правни саобраћај нашег компликованог индустријског доба, истакли су и створили нешто ново, о чему се у правној теорији све до скора није ни помишљало. При крају овога дела наших излагања, морамо потпуности ради напоменути, да не треба мислити да се по француској судској пракси могу са држааом закључивати само административни уговори, не. Поред административних уговора могу се, по француском праву, закључивати са државом и приватно-правни, грађански уговори које држава-фиск закључује са појединцима. То ће бити увек случај, када држава има и мора да изврши такве послове које у опште могу само појединци извршивати, они правни послови који не долазе у појам јавне службе, нити тангирају јавни интерес. Према томе, као што се види, у француском јавном праву имамо две врсте уговора, које држава у опште може закључивати са појединцима, с једне стране административни уговор, с друге грађански. У првом случају, држава и појединац иду пред административни суд, у другом, по чисто фискалном начелу, држава и појединац иду пред редован грађански суд. И у једном и у другом случају, по схватању судске праксе, сам акт који држава предузима јесте и остаје само један уговор. Само што је у овом првом случају тај уговор јавно-правног карактера, административни уговор, у оном другом случају, то је уговор приватно-правни, грађански уговор, једна интересантна правничка консидерација, да у односима у унутрашњем праву има и две врсте уговора и приватно-правних и јавно-

правних, и ако је сам уговор као правни институт као што је познато својствен само приватноме праву, наравно са ограничењем које смо раније изнели у погледу међународно-правних уговора. Остаје још да објаснимо, који су то специјални прописи, специјалан режим, коме су подвргнути административни уговори, елеменат који је судска пракса узела за ознаку здминистрзтивних уговора. Одмах морамо казати, да ти специјални прописи нису изражени у позитивном законодавству, дакле такви прописи не постоје ни у законима, ни у уредбама нати наредбама од општег значаја, који би на један општи начин, као и сви правни прописи, везивали и управу и појединце. То су правила која управна власт поставља по својој сопственој иницијативи, од прилике на онај исти начин као што се код нас уговори о државним набавкама и у опште о државним потребама, закључује под условима који су постављени у т. зв. условницима, које прописује сама управна власт, само са том разликом, што француска администрација поставља ова правила од случаја до случаја као што смо већ нацоменули, а код нас су ови условници регулисани правним прописима (законима, наредбама, правилницима). Те условнике, управа увек поставља, кад једним уговором који закључује са појединцима, жели да осигура потребе које су од утицаја и у вези са функционисањем какве јавне службе. Као што се из овога види, тај специјалан режим није санкционисин никаквим законским прописима већ је постављен од саме управне власти. Појединци који пристану да се подвргну овим прописима при закључењу уговора са државом, самим тим, по схватању судске праксе, закључују административни уговор. У исто време, закључујући на овакав начин уговор са администрацијом, појединци се самим тим прећутно стављају под тај режим из кога проистичу једностране користи за управну власт регулисане од њене стране административним путем, те на тај начин пристају и на надлежност управних судова. Међутим, у случају чисто приватно-правних уговора, као што их назива француска судска пракса, овај је режим немогућ, пошто се ту не ради ни о каквом јавно-правном интересу, већ о таквим правним пословима који могу бити својствени само приватним лицима, те се и управна власт појављује као приватно-правно лице. На пр. кад држава издаје под закуп једно своје земљиште, које спада у њен приватни домеи у