Branič

Број 11. и 12.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 229.

чисто фискалном интересу т.ј. она овај посао не предузима у интересу какве јавне службе, већ у интересу своје касе, да би на тај намин повећала своје приходе, и т. д. III. Питање се сада поставља, да ли је теорнја успела, да ову творевину француске судске праксе постави на једну чвршћу основу и да јој да једно јединствено логично објашњење? Ми шслима, одмах да кажемо, да није, Са гледишта општих принципа постављених како у приватном тако и у јавном праву, као и са гледишта логике и теорије о правној личности државе, административни уговор је немогућ. Он је немогућ и као канцепција јавнога права и као концепција приватнога права, он би био нешто што стоји по среди, а то је за сада, према правним схватањима, немогуће замислити. Дакле он је управо једна соп(гасИсИо 1п аЛјес1о. Држава као друштвена заједница са моћи заповедања, а у својству управне власти као извршилац закона, може издавати само ауторитативна акта, т. ј. своју радњу у томе смислу она може регулисати само административним актима, која су у теорији позната под именом аката власти, или може исто тако, да опет у циљу задовољења јавнога интереса, врши т. зв. административне операције и да врши и техничке послове који су јој потребни; дакле као представник државне власти управа може радити само на тај начин. Све што према једном утврђеном правном поретку не може да уради на тај начин, она је принуђена да са појединцима пактира. Немогући да заповеда она мора да тражи услуге, не из своје властите моћи, већ по принципу (Го иI с1ез, а у томе случају она ступа у правни саобраћај као фиск, без обзира на то, да ли то захте;ва одржање једне јавне функције или је у питању њен чист фискални интерес. Држава не може ништа наметнути појединцима што јој није законом дозвољено, па им путем властите моћи не може наметнути ни уговорне обавезе. Природа уговора састоји се у слободном обавезивању по принципу равноправности уговорача. Као равноправни уговорач, она им не може наметнути ни надлежност управног суда, нити ма какве друге обавезе каквим својим једностраним актом. У случају да појединац на ово пристане, ипак немамо никакав уговорни однос па следствено ни административни уговор. То

што држава прописује у својству фиска условнике, и ствара тај т. зв. специјалан режим, то су само услови постављени од њене стране, од стране државе-фиска, и појединци ако на овакве услове пристају, они су самим тим закључили са државом један обичан грађански уговор али не и административни као што мисли француска судска пракса. Из тих разлога и ова институција, коју је створила судска пракса, носи противречност у себи самој. Не само што су административни уговори немогући са гледишта општих правних принципа као што смо то напред изнели, него су као што се види, и сама теоријска схватања, која су покушала да их образложе као новостворени правни институт, несагласна у погледу критеријума који би био од пресудне важности за оцену питања када постоји административни уговор а када прост грађански. Док је то по једнима обезбеђење функционисања јавне службе, и као такав потпуно довољан, дотле је по другима од важности специјалан правни режим који је у конкретном случају посгављен; по једнима опет потребно је да се испуне оба ова услова, и т. д. Као што се види дакле, критеријум врло несигуран да не кажемо одвећ натегнут. Према томе кад се све ово резумира, онда остаје овај резултат: административни уговор није могуће дефинисати као један правни институт који би заузимао једно засебно место у реду правних института било приватног било јавног права. У приватном праву немогуће га је схватити с тога, што би се по општим принципима у њему постављеним, овај већ исцрпео у самоме појму уговора. По томе он би био само један уговор и ништа више. У јавном праву опет немогуће га је схватити зато, што јавно право не почива на систему уговора, већ с једне стране на систему правних норми, с друге на систему једностраних ауторитативних аката. Кад га је немогуће овако схватити, онда остаје само да се утврди, да је административни уговор један правни феномен, који уз пркос свему овоме до сада изнетом, фактички постоји. Судска пракса дошла је до њега из нарочитих разлога, а ти су разлози били у већини случајева заштита државних интереса и на пољу њених уговорних односа. Једна интересантна етатистичка конпепција под владом економског индивидуализма и слободе уговарања. Морамо међутим напоменути да са практичне стране, а по гарантијама које даје